Неки родитељи од своје деце захтевају ствари које су далеко изнад њихових могућности. Оваквим својим понашањем код детета изазивају осећај да ће сваки пут када започне неку активност доживети неуспех. Идеја о неуспеху и мисао о могућем притиску који ће родитељи вршити након тог неуспеха изазива код детета осећај који може да доведе до бунта против родитеља, или ако се дете повуче, до појаве стида, саветује Љиљана Филиповић породични психотерапеут, Психолошко саветовалиште „Филиповић“.
Ваше дете је код куће слободно и весело, али у друштву лако поцрвени и крије се иза вас. Док су сасвим мали то делује симпатично, али касније стидљивост може да прерасте у озбиљан проблем. Стидљивост се у понашању детета примећује кроз недостатак храбрости и оклевање да нешто изговори или учини у новим ситуацијама. Дете које се стиди има унутрашњи доживљај да га околина не прихвата, што у њему интензивира осећање нелагодности. Понашање стидљивог детета се мења, оно се повлачи и постаје пасивно у жељи да избегне непријатност. Адекватне реакције родитеља на појаву овог осећања зависе од саме ситуације и сензибилитета детета. Исправан приступ може да спречи настанак телесног поремећаја у виду црвењења, благих говорних сметњи до муцања и депресије.
Како каже Љиљана Филиповић, породични психотерапеут из Психолошког саветовалишта Филиповић, стидљивост треба посматрати као научену и као посебан феномен. Научена стидљивост се односи на учење социјалних стандарда понашања повезаних са родним улогама дечака и девојчица од најранијег детињства. Деца се уче томе да је срамота обнажити се, псовати и томе слично и тако стичу научене стандарде понашања због којих могу да се стиде. (više…)