Два брата, један ожењен, други неожењен, поседовали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола жита је припадало једном брату, а друга половина другом.
У почетку је све било добро. Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио из сна и мислио:
„То није право. Мој брат није ожењен и добија половину рода с фарме. Са мном је жена и петоро деце, и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више да стави на страну за будућност неголи што то чини сада, и зато је он у већој потреби од мене.“
С тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу.
Неожењеног брата почеле су да салећу исте такве мисли. Повремено би се будио из сна и говорио:
„Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину рода са земље. Ја не морам никога да прехрањујем осим себе. И, је ли стога праведно да мој брат, чије су потребе очигледно веће од мојих, добије тачно толико колико и ја?“
Тада би устао из кревета и однео би пуну врећу жита у житницу свога брата.
Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли један на другога с врећом жита на леђима.
Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели да подигну храм, изабрали су место на којем су се два брата сусрела, јер у крају нису могли да нађу светије место од тога.
Значајна верска разлика није између оних који Бога хвале и оних који Га не хвале, него између оних који воле и оних који не воле.
Лао Це