Можда сте то приметили – склупчате се поред особе коју волите, осећате топлину његовог (или њеног) тела поред себе, и одједном вас хвата неодољива поспаност. Није досада, није незаинтересованост. То је нешто дубље, нешто што ваше тело зна пре него што ваш ум стигне да размисли о томе.
То је језик сигурности којим ваше тело говори.
Наш нервни систем је апсолутнo невероватан. Стотинама хиљада година еволуирао је да нас држи буднима, опрезима, спремнима. Симпатички нервни систем – онај део који покреће реакцију „бори се или бежи“ – ради прековремено у модерном свету пуном рокова, обавеза и непрекидне стимулације.
Али онда уђете у загрљај особе која вам је сигурно уточиште.
И нешто се мења.
Тело зна пре ума
Први корак је суптилан али суштински: парасимпатички нервни систем преузима контролу. То је систем „одмори се и свари“ – ваш унутрашњи механизам који зна да је коначно безбедно спустити гард. Срчани ритам се успорава. Дисање постаје дубље, мирније. Мишићи који су били напети – а да то нисте ни приметили – полако попуштају. То није одлука коју свесно доносите; то је ваше тело које препознаје да више не мора бити у приправности.
Знате онај тренутак када испустите дах који нисте ни знали да задржавате? То је тај тренутак.
Даље, док се ваше тело опушта, долази до ослобађања окситоцина – хормона који се често назива „хормоном љубави“ или „хормоном везаности“. Окситоцин се лучи кроз додир, кроз блискину, кроз осећај интимне повезаности. Он чини више него што ствара осећај блискости. Окситоцин активно снижава ниво кортизола, хормона стреса који нас држи буднима и у приправности. То није само психолошко опуштање – то је биохемијска трансформација која се дешава у вашем телу.
Истовремено, ниво адреналина и норадреналина – оних хормона који вас држе оштрима и буднима – природно пада. Ваше тело прелази из стања „буди се, припази, контролиши“ у стање „овде си сигуран, овде можеш да се предаш“.
Последњи плес: поспаност као даровање поверења
И онда долази поспаност.
Не она врста умора од исцрпљености, већ она дубока, топла поспаност која долази са правом сигурношћу. Очи вам постају тешке. Мисли се расплињавају. Можда себе ухватите како се преврћете тражећи боље место поред вољене особе, као мачка која тражи најудобнији кутак.
Ова поспаност није слабост. Није досада.
То је можда највиша форма поверења коју ваше тело може да искаже.
Јер спавање – право, дубоко спавање – значи бити потпуно рањив. У сну не можемо бежати, не можемо се бранити, не можемо контролисати шта се дешава око нас. Стога тело дозвољава ту рањивост само када је дубоко уверено да је безбедно.
Када поред неког постајете поспани, ваше тело им говори: „Са тобом могу да склопим очи. Са тобом сам код куће.“
Дар који дајемо једни другима
Следећи пут када осетите ту топлину поспаности док сте са особом коју волите, знајте да то није случајност. То је ваш нервни систем који коначно дише са олакшањем. То је окситоцин који тече као река нежности кроз ваше тело. То је кортизол који се повлачи, узнемиравајуће мисли које се стишавају, мишићи који се коначно опуштају.
То је ваше тело које говори оно што речи понекад не могу: „Са тобом сам сигуран. Са тобом сам цео. Са тобом, коначно, могу да се одморим.“
Зато не брините ако постајете поспаноикада сте са неким кога волите. То није знак да вам је тај неко досадан. То је тело које шапуће: ово је љубав, ово је сигурност, ово је место где коначно можеш да се предаш.