Možda ste to primetili – sklupčate se pored osobe koju volite, osećate toplinu njegovog (ili njenog) tela pored sebe, i odjednom vas hvata neodoljiva pospanost. Nije dosada, nije nezainteresovanost. To je nešto dublje, nešto što vaše telo zna pre nego što vaš um stigne da razmisli o tome.
To je jezik sigurnosti kojim vaše telo govori.
Naš nervni sistem je apsolutno neverovatan. Stotinama hiljada godina evoluirao je da nas drži budnima, oprezima, spremnima. Simpatički nervni sistem – onaj deo koji pokreće reakciju „bori se ili beži“ – radi prekovremeno u modernom svetu punom rokova, obaveza i neprekidne stimulacije.
Ali onda uđete u zagrljaj osobe koja vam je sigurno utočište.
I nešto se menja.
Telo zna pre uma
Prvi korak je suptilan ali suštinski: parasimpatički nervni sistem preuzima kontrolu. To je sistem „odmori se i svari“ – vaš unutrašnji mehanizam koji zna da je konačno bezbedno spustiti gard. Srčani ritam se usporava. Disanje postaje dublje, mirnije. Mišići koji su bili napeti – a da to niste ni primetili – polako popuštaju. To nije odluka koju svesno donosite; to je vaše telo koje prepoznaje da više ne mora biti u pripravnosti.
Znate onaj trenutak kada ispustite dah koji niste ni znali da zadržavate? To je taj trenutak.
Dalje, dok se vaše telo opušta, dolazi do oslobađanja oksitocina – hormona koji se često naziva „hormonom ljubavi“ ili „hormonom vezanosti“. Oksitocin se luči kroz dodir, kroz bliskinu, kroz osećaj intimne povezanosti. On čini više nego što stvara osećaj bliskosti. Oksitocin aktivno snižava nivo kortizola, hormona stresa koji nas drži budnima i u pripravnosti. To nije samo psihološko opuštanje – to je biohemijska transformacija koja se dešava u vašem telu.
Istovremeno, nivo adrenalina i noradrenalina – onih hormona koji vas drže oštrima i budnima – prirodno pada. Vaše telo prelazi iz stanja „budi se, pripazi, kontroliši“ u stanje „ovde si siguran, ovde možeš da se predaš“.
Poslednji ples: pospanost kao darovanje poverenja
I onda dolazi pospanost.
Ne ona vrsta umora od iscrpljenosti, već ona duboka, topla pospanost koja dolazi sa pravom sigurnošću. Oči vam postaju teške. Misli se rasplinjavaju. Možda sebe uhvatite kako se prevrćete tražeći bolje mesto pored voljene osobe, kao mačka koja traži najudobniji kutak.
Ova pospanost nije slabost. Nije dosada.
To je možda najviša forma poverenja koju vaše telo može da iskaže.
Jer spavanje – pravo, duboko spavanje – znači biti potpuno ranjiv. U snu ne možemo bežati, ne možemo se braniti, ne možemo kontrolisati šta se dešava oko nas. Stoga telo dozvoljava tu ranjivost samo kada je duboko uvereno da je bezbedno.
Kada pored nekog postajete pospani, vaše telo im govori: „Sa tobom mogu da sklopim oči. Sa tobom sam kod kuće.“
Dar koji dajemo jedni drugima
Sledeći put kada osetite tu toplinu pospanosti dok ste sa osobom koju volite, znajte da to nije slučajnost. To je vaš nervni sistem koji konačno diše sa olakšanjem. To je oksitocin koji teče kao reka nežnosti kroz vaše telo. To je kortizol koji se povlači, uznemiravajuće misli koje se stišavaju, mišići koji se konačno opuštaju.
To je vaše telo koje govori ono što reči ponekad ne mogu: „Sa tobom sam siguran. Sa tobom sam ceo. Sa tobom, konačno, mogu da se odmorim.“
Zato ne brinite ako postajete pospanoikada ste sa nekim koga volite. To nije znak da vam je taj neko dosadan. To je telo koje šapuće: ovo je ljubav, ovo je sigurnost, ovo je mesto gde konačno možeš da se predaš.