Strah je neugodno osećajno stanje koje se manifestuje u napetosti, strepnji, nelagodi, nespokojstvu.
Važno je razlikovati normalne razvojne strahove od pravog straha (fobije) od škole.
Školska fobija je iracionalan strah vezan uz neke školske okolnosti (uz neku objektivnu ili izmišljenu, iracionalnu preteću opasnost), manifestuje se kroz izbegavanje škole na različite načine. Iako ne postoji objektivna opasnost, kod deteta se javlja jaka reakcija teskobe.
Ponekad je strah od škole prikriven, ‘kamufliran’ (somatizirani strah), najčešće fiksiran u pojedinim delovima tela (bolovi u stomaku, glavobolja, nagon na povraćanje, preterano znojenje i sl.) uz uredan lekarski nalaz. Te se tegobe javljaju pre ili nakon škole, a ne javljaju se tokom vikenda, praznika.
Prema Venar 2002. školska fobija javlja se u 0,4 do 1,5 % dece uzrasta od 5 do 17 godina, najčešće se javlja u dobu od 14 godina, češće kod dečaka, češće kod jedinaca, kod razmažene i preterano zaštićene dece.
Kad se te poteškoće javljaju kod mlađe dece češće se radi o separacijskom strahu (strah od odvajanja).
Učenici koji ‘markiraju’ izbegavaju školu jer im je negde drugde zanimljivije, dok učenici kod kojih je prisutan strah od škole kad pobegnu s nastave idu kući, ne odlaze iz škole na neka druga (zanimljivija) mesta.
Najpodložnija strahu od škole su deca koja su neprihvaćena u skupini vršnjaka, deca koja imaju slabo razvijene socijalne veštine, loše odnose i još lošije iskustvo sa vršnjacima. Događa se i da ih vršnjaci progone, ismejavaju, vređaju, ponižavaju pa se osećaju neugodno, bolno, jadno, očajno… To kod njih može pobuditi strah od škole, zbog čega izbegavaju odlazak na nastavu pravdajući to bolešću ili nekim drugim razlozima.
Rizik je povećan kod preterano zaštićivanog, razmaženog deteta koje je u porodici u središtu pažnje, koje u porodici nema potrebu za ulaganjem napora i truda u rešavanje nastalih poteškoća. U društvu vršnjaka nema povlastica i samo se mora za sve izboriti. Kako dete nije osposobljeno za ravnopravnost s drugom decom može se osećati bespomoćno, ugroženo, neuspešno, a ti osećaji otvaraju prostor razvoju straha.
Rizik je povećan i kod dece čiji su roditelji skloni čestoj primeni represivnih vaspitnih postupaka (krutost, pretnje, fizičko kažnjavanje…). Kod deteta je prisutan realan strah od mogućih posledica u slučaju neuspeha, koji se može razviti u školsku fobiju.
Nije dobro ni kad su očekivanja od deteta veća u odnosu prema njegovim mogućnostima, pa im dete ne može udovoljiti. Tu se javlja strah od neuspeha, kao i strah od posledica zbog mogućeg neuspeha, tj.strah da neće udovoljiti očekivanjima (roditelja, učitelja…) te mogućih posledica zbog toga.
Naravno da je od izuzetne važnosti odnos učenika i učitelja, kao i osoba učitelja. Ukoliko se dete boji učitelja to može biti preduslov za razvoj straha.
I sve one okolnosti koje mogu dete učiniti nezadovoljnim, nesigurnim, stvoriti privid njegove nezaštićenosti, pa i ugroženosti, mogu prouzrokovati strah od škole, npr. porodične teškoće – bračne krize roditelja, bolest člana porodice, odsutnost člana porodice, svađe i sl.
Detetu je potrebna pomoć starijih kako bi se rešilo straha. Pri tome je neophodna saradnja roditelja i škole. Naravno da je nemoguće ‘vratiti’ dete u školu bez pomoći vršnjaka. Ponekad je dovoljan i samo jedan prijatelj da se dete oseti prihvaćeno i zadovoljno, ali je potrebno u razredu graditi osećaje poverenja, uvažavanja različitosti, razvijati takve odnose da se svako dete među vršnjacima može osećati sigurnim i ravnopravnim članom.
Potrebno je utvrditi uzroke straha, roditelji u dogovoru s učiteljem treba da nastoje da ih uklone i treba preduzeti mere da dete zavoli školu i učitelja, da se oslobodi straha, stekne sigurnost u vlastite sposobnosti, mogućnosti i veru u postizanje zadovoljavajućih školskih rezultata.
Ukoliko u školi i roditeljskom domu vlada poverenje, uvažavanje dečje ličnosti, deca su dobro prihvaćeni i ravnopravni članovi, imamo uslove za zdrav razvoj dece. Tada se deca osećaju prijatno, sigurno, zadovoljno, sretno i nema mesta za razvoj strahova.
Kvalitetan odgajatelj (roditelj, učitelj) omogućava detetu da greši, a da za to ne bude kažnjeno. Ukidanje straha poziva na zalaganje. Prihvaćanje pogrešaka potiče učenje. Uspostaviti poverenje znači stvoriti osećaj da sam zainteresovan: tu sam da bih ti pomogao, a ne da bih te povredio; mislim na tvoje dobro. Kad ti postižeš uspehe, kad kvalitetno radiš i kad zadovoljavaš svoje potrebe, to isto činim i ja.
Može pomoći ako detetu pričamo o svom strahu iz detinjstva, o strahovima i iskustvima drugih ljudi, ako mu pričamo priče o hrabroj deci, hrabrim ljudima… S mlađom decom može biti korisno ako izmišljamo, dovršavamo priče u kojima se neko boji, ako se igramo- izmenjujemo uloge, plašimo nekoga, ako se igramo pantomime (budite strašni, glumite strah), možemo igrati, izmišljati strašne pokrete…
Važno je naglasiti da strah od škole nije moguće rešiti kod kuće, izostanci iz škole samo podstiču dečji strah. Detetu se može pomoći tačnim planiranjem, a ne izbegavanjem situacije.
Svako oklevanje, pokušaj izbegavanja odlaska u školu, a pogotovo javno odbijanje, roditelj mora da najozbiljnije shvati. Dobro je prvo se obratiti učitelju – nastavniku deteta, a ukoliko simptomi traju više nedelja preporučuje se pomoć stručnjaka.
