Велики број истраживања показао је да је ниво образовних достигнућа у земљама енглеског говорног подручја у константном паду. То је био један од разлога да британска делегација наставника математике посети Шангај, не би ли утврдила зашто кинески ученици на међународним тестовима постижу за 30% боље резултате у односу на британскe. Дошли су до закључка да тајна њиховог успеха лежи у методама подучавања, традиционалним методама, које су из Велике Британије протеране пре око пола века. Након посете Шангају, британски министар образовања Nick Gibb је за Mail on Sunday изјавио: „Било би одлично када би се, посебно на часовима математике, биологије и хемије, поново успоставио метод подучавања комплетног разреда”.
Наиме, у Кини се користе традиционалне методе подучавања комплетног разреда (фронтални рад): наставник пред разредом предаје унапред припремљену лекцију, а онда ученицима поставља питања како би проверио њихов ниво знања.
Овакве методе користиле су се и у Великој Британији, а онда су замењене новим приступом, који ће се фокусирати на свако дете појединачно, и где ће ђаци сами откривати знање. Брзина којом су усвајали градиво зависила је од њих самих; радили су појединачно или у малим групама; помоћ наставника била је ограничена, само уколико би ученици то затражили.
Новије образовне методе не подразумевају меморисање (као, рецимо, у случају учења таблице множења) или рачунање напамет. Учење се заснива на интересовањима ученика. Доминантни су периферни начини учења (визуелно, чулно или путем покрета).
Научне студије, као што је она коју су представили Paul Kirchner и сарадници 2006. године у магазинуEducational Psychologist, дошле су до закључка да су нове методе мање успешне у преношењу знања у односу на оне традиционалне.
Методе подучавања које се фокусирају на свако дете појединачно развиле су се из образовне доктрине која се назива девелопментализам, а која представља једну врсту романтичног натурализма, где се природни развој ставља у центар целог процеса; све методе морају бити компатибилне са природним развојем ученика.
Британски Sutton Trust је у октобру 2014. објавио преглед преко две стотине истраживања, чији је циљ био пронаћи елементе са највећим бројем доказа о успеху у наставном процесу, указујући притом на праксе које нису научно утемељене и које могу бити штетне. Наиме, пречесто хваљење и пуштање да ђаци сами откривају идеје, груписање на основу њихових способности или представљање информација на основу преферираних стилова учења – само су неки од примера таквих пракси.
Према Kirschneru, ако узмемо у обзир архитектуру људске когнитивне структуре краткотрајне и дуготрајне меморије, показује се да нова метода која наставника ставља на маргину, ограничавајући његово мешање у наставни процес, не може бити плодотворна. Краткотрајна меморија је доминантна когнитивна структура. Вештине решавања проблема ослањају се на свеобухватно искуство које је смештено у дугорочној меморији. Циљ подучавања јесте допринети дугорочној меморији, те – ако јој не додамо ништа (из краткотрајне меморије), ништа нисмо ни научили.
Радна меморија процесуира мали број елемената, и информације, уколико се не користе, врло брзо нестају, заборављају се. Када користимо методе које подразумевају минималну укљученост наставника, крећемо са претпоставком да радна меморија нема ограничења када процесира нове информације. С друге стране, метода подучавања целог разреда има циљ да пружи одређене информације о томе како когнитивно управљати информацијама и отпремити резултате у дугорочну меморију.
Академски едукатори који кроје методе подучавања као да не маре за научне доказе. Радије бирајуромантични натурализам. Да се медицина, рецимо, развила на основу информација које нам пружа натурализам, данас не бисмо могли уживати у проналасцима какви су, рецимо, антибиотици или вакцине.
Наиме, у Кини се користе традиционалне методе подучавања комплетног разреда (фронтални рад): наставник пред разредом предаје унапред припремљену лекцију, а онда ученицима поставља питања како би проверио њихов ниво знања.
Овакве методе користиле су се и у Великој Британији, а онда су замењене новим приступом, који ће се фокусирати на свако дете појединачно, и где ће ђаци сами откривати знање. Брзина којом су усвајали градиво зависила је од њих самих; радили су појединачно или у малим групама; помоћ наставника била је ограничена, само уколико би ученици то затражили.
Новије образовне методе не подразумевају меморисање (као, рецимо, у случају учења таблице множења) или рачунање напамет. Учење се заснива на интересовањима ученика. Доминантни су периферни начини учења (визуелно, чулно или путем покрета).
Научне студије, као што је она коју су представили Paul Kirchner и сарадници 2006. године у магазинуEducational Psychologist, дошле су до закључка да су нове методе мање успешне у преношењу знања у односу на оне традиционалне.
Методе подучавања које се фокусирају на свако дете појединачно развиле су се из образовне доктрине која се назива девелопментализам, а која представља једну врсту романтичног натурализма, где се природни развој ставља у центар целог процеса; све методе морају бити компатибилне са природним развојем ученика.
Британски Sutton Trust је у октобру 2014. објавио преглед преко две стотине истраживања, чији је циљ био пронаћи елементе са највећим бројем доказа о успеху у наставном процесу, указујући притом на праксе које нису научно утемељене и које могу бити штетне. Наиме, пречесто хваљење и пуштање да ђаци сами откривају идеје, груписање на основу њихових способности или представљање информација на основу преферираних стилова учења – само су неки од примера таквих пракси.
Према Kirschneru, ако узмемо у обзир архитектуру људске когнитивне структуре краткотрајне и дуготрајне меморије, показује се да нова метода која наставника ставља на маргину, ограничавајући његово мешање у наставни процес, не може бити плодотворна. Краткотрајна меморија је доминантна когнитивна структура. Вештине решавања проблема ослањају се на свеобухватно искуство које је смештено у дугорочној меморији. Циљ подучавања јесте допринети дугорочној меморији, те – ако јој не додамо ништа (из краткотрајне меморије), ништа нисмо ни научили.
Радна меморија процесуира мали број елемената, и информације, уколико се не користе, врло брзо нестају, заборављају се. Када користимо методе које подразумевају минималну укљученост наставника, крећемо са претпоставком да радна меморија нема ограничења када процесира нове информације. С друге стране, метода подучавања целог разреда има циљ да пружи одређене информације о томе како когнитивно управљати информацијама и отпремити резултате у дугорочну меморију.
Академски едукатори који кроје методе подучавања као да не маре за научне доказе. Радије бирајуромантични натурализам. Да се медицина, рецимо, развила на основу информација које нам пружа натурализам, данас не бисмо могли уживати у проналасцима какви су, рецимо, антибиотици или вакцине.
Извор: prosvetniinformator.wordpress.com
Напишите одговор