Veliki broj istraživanja pokazao je da je nivo obrazovnih dostignuća u zemljama engleskog govornog područja u konstantnom padu. To je bio jedan od razloga da britanska delegacija nastavnika matematike poseti Šangaj, ne bi li utvrdila zašto kineski učenici na međunarodnim testovima postižu za 30% bolje rezultate u odnosu na britanske. Došli su do zaključka da tajna njihovog uspeha leži u metodama podučavanja, tradicionalnim metodama, koje su iz Velike Britanije proterane pre oko pola veka. Nakon posete Šangaju, britanski ministar obrazovanja Nick Gibb je za Mail on Sunday izjavio: „Bilo bi odlično kada bi se, posebno na časovima matematike, biologije i hemije, ponovo uspostavio metod podučavanja kompletnog razreda”.

Naime, u Kini se koriste tradicionalne metode podučavanja kompletnog razreda (frontalni rad): nastavnik pred razredom predaje unapred pripremljenu lekciju, a onda učenicima postavlja pitanja kako bi proverio njihov nivo znanja.
Ovakve metode koristile su se i u Velikoj Britaniji, a onda su zamenjene novim pristupom, koji će se fokusirati na svako dete pojedinačno, i gde će đaci sami otkrivati znanje. Brzina kojom su usvajali gradivo zavisila je od njih samih; radili su pojedinačno ili u malim grupama; pomoć nastavnika bila je ograničena, samo ukoliko bi učenici to zatražili.
Novije obrazovne metode ne podrazumevaju memorisanje (kao, recimo, u slučaju učenja tablice množenja) ili računanje napamet. Učenje se zasniva na interesovanjima učenika. Dominantni su periferni načini učenja (vizuelno, čulno ili putem pokreta).
Naučne studije, kao što je ona koju su predstavili Paul Kirchner i saradnici 2006. godine u magazinuEducational Psychologist, došle su do zaključka da su nove metode manje uspešne u prenošenju znanja u odnosu na one tradicionalne.
Metode podučavanja koje se fokusiraju na svako dete pojedinačno razvile su se iz obrazovne doktrine koja se naziva developmentalizam, a koja predstavlja jednu vrstu romantičnog naturalizma, gde se prirodni razvoj stavlja u centar celog procesa; sve metode moraju biti kompatibilne sa prirodnim razvojem učenika.
Britanski Sutton Trust je u oktobru 2014. objavio pregled preko dve stotine istraživanja, čiji je cilj bio pronaći elemente sa najvećim brojem dokaza o uspehu u nastavnom procesu, ukazujući pritom na prakse koje nisu naučno utemeljene i koje mogu biti štetne. Naime, prečesto hvaljenje i puštanje da đaci sami otkrivaju ideje, grupisanje na osnovu njihovih sposobnosti ili predstavljanje informacija na osnovu preferiranih stilova učenja – samo su neki od primera takvih praksi.
Prema Kirschneru, ako uzmemo u obzir arhitekturu ljudske kognitivne strukture kratkotrajne i dugotrajne memorije, pokazuje se da nova metoda koja nastavnika stavlja na marginu, ograničavajući njegovo mešanje u nastavni proces, ne može biti plodotvorna. Kratkotrajna memorija je dominantna kognitivna struktura. Veštine rešavanja problema oslanjaju se na sveobuhvatno iskustvo koje je smešteno u dugoročnoj memoriji. Cilj podučavanja jeste doprineti dugoročnoj memoriji, te – ako joj ne dodamo ništa (iz kratkotrajne memorije), ništa nismo ni naučili.
Radna memorija procesuira mali broj elemenata, i informacije, ukoliko se ne koriste, vrlo brzo nestaju, zaboravljaju se. Kada koristimo metode koje podrazumevaju minimalnu uključenost nastavnika, krećemo sa pretpostavkom da radna memorija nema ograničenja kada procesira nove informacije. S druge strane, metoda podučavanja celog razreda ima cilj da pruži određene informacije o tome kako kognitivno upravljati informacijama i otpremiti rezultate u dugoročnu memoriju.
Akademski edukatori koji kroje metode podučavanja kao da ne mare za naučne dokaze. Radije birajuromantični naturalizam. Da se medicina, recimo, razvila na osnovu informacija koje nam pruža naturalizam, danas ne bismo mogli uživati u pronalascima kakvi su, recimo, antibiotici ili vakcine.