Супруг ми је саопштио своју одлуку да не жели да буде захтеван родитељ

јун 1, 2016

 
Доброта и стрпљење су идеали, циљеви које тек понекад достигнем. Свестан напор, опрез у речима и делима и радост у срцу доносе ми могућност да будем добра према људима око себе, према својој деци, према самој себи. Стрпљење добијам онда када довољно пута поновим себи да ја сама владам и управљам својим временом и да је време, уосталом, само илузија којом нас месец и сунце варају. Ја стварам време, продужавам године, градим успомене. Ја могу да донесем осмехе на лица људи које волим, као и сузе. Бирам осмехе. Бирам доброту. Бирам љубазност. Бирам стрпљење.
12646980_843157135790270_9088736724196822459_n
Супруг и ја смо разговарали недавно о томе какви смо ми родитељи. Док сам се трудила да у рекордном року спремим савршен ручак, што је било готово немогуће, Ра ми је пришао и саопштио ми своју одлуку да не жели да буде захтеван родитељ. Разговарајући, постављали смо једно другом питања. Јесмо ли довољно стрпљиви са нашом децом? Како нас наша деца виде? Могу ли кроз све наше поступке да осете нашу љубав? Присећајући се неких догађаја, уочили смо много ситуација у којима смо могли бити стрпљивији, када смо могли да пружимо више љубави. Схватили смо да је било доста ситуација у којима нисмо морали да судимо, да дајемо лекције, да извлачимо поуке.
Несвесно, сви ми желимо да наша деца буду савршена. Несвесно, инсистирамо на томе да наша деца буду апсолутно срећна. Несвесно, очекујемо много од наше деце. А то је много за нашу децу. То је превише за њих, превелик терет, онда када имају толико тога да заволе, када треба да се радују. Просто, да се радују. Да дишу. Да се смеју. Просто, да буду деца. Без распореда. Без икаквих временских ограничења. Да покушају саме да открију оно што ће волети, чему ће се радовати.
Несвесно, ми анализирамо сваки покрет и сваку реч наше деце. Оне су деца под лупом, са савршено избалансираним оброцима, распоређеним активностима, одласцима на спавање и буђењима. Анализирамо снове, речи, дела, погледе. Деца су наши пројекти, одговорност, стрес. Готово да желимо мале роботе у односу са којима неће бити много изненађења. Страх од неуспеха. Од осуде.
Доста са тим. Заиста, доста. Рра је у праву. Нећемо бити мање родитељи и нећемо мање волети нашу децу ако будемо имали више поверења у њих, ако им дозволимо да буду слободне. Јер, деца су најдивнија бића на свету. Доброта и стрпљење су у њима. Спонтаност и поверење, задивљујућа количина снаге коју носе, обично ме остављају без речи, помало забезекнутом и повезују ме са светом и са људима поново.
Пре недељу дана је падала киша. Нас три смо стајале испод кишобрана, чекајући Рра да отрчи и купи књигу. Киша је капала по нама, а звуци неког лаганог џеза су допирали тако да кроз кишу нисам могла да разлучим одакле. Кад сам рекла мишицама да обрате пажњу на савршено усклађен ритам кишних капи и музике, старија мишица је подигла поглед, начуљила уши, оњушила ваздух и утрчала у продавницу сапуна са наше десне стране. Док сам ја отресла кишобран, склопила га и узела млађу мишицу за руку, старија је већ седела на столици и разговарала са власником радње о томе како је дивно то што имају сапуне од чоколаде. Додиривала је све. Стари намештај, стари радио, сапуне, цвеће. Власник продавнице сапуна се смејао, ја сам се извињавала. А зашто сам се извињавала? Заиста, зашто? Мишица је својим чистим срцем обасјала дан свима. Док се Рра вратио, мишица је већ држала у рукама свој поклон – сапун од чоколаде, а ја сапун за себе – диван сапун од лаванде.
Чија је ово била ситуација за учење? Чему сам ја могла да научим своју децу тада? Ја сам научила, ја сам та којој је било потребно присећање да је у реду бити спонтан, да је у реду веровати људима, да треба разговарати са људима као да се већ познајемо. Јер, препознајемо се. И не морамо увек да учимо. Сазнања долазе, а са неким знањима смо се већ родили. Доброта и стрпљење. Поверење. Препознавања.
Пре три ноћи млађа мишица ми се ушуњала у кревет. Пошто спавам чврсто, не сећам се тренутка када је дошла и легла на мене, лево ухо прислонивши о моје срце. Пробудио ме ритам, тај савршен ритам у којем смо нас две спавале, у којем су се наше дисање и наши снови спајали. Читаво њено тело било је на мени и ми смо опет биле једно тело, у тој ноћној тмини, тишини и миру. Сушина свега, есенција радости читавог постојања. Ја захвална, она мирна.
Бескрајно поверење, блискост и љубав. Групни загрљаји. Изјаве љубави више пута на дан. Мале, безразложне дневне љубазности. Стрпљење док се оне облаче, док се чешљају, док перу зубе. Стрпљење док се буде. Стрпљење док се успављују. Док ручају и док негодују. Јер оне имају право на то. Желимо такве дане. Желимо такав живот. Доброта и стрпљење су у нама, чак и онда док трчимо од једне до друге обавезе, док нас све нервира, док нас будућност и неизвесност плаше. Доброту и стрпљење проналазимо у себи онда када се препустимо, када кажемо да није важно стићи увек на време, бити савршен, бити без мане. Доброту и стрпљење налазимо у тренуцима, у магичним моментима повезаности, поверења и блискости.
 
 
Извор: letnjeigraliste.com
 
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама