– Sine, jesi li spakovao sve za školu?
– Jesam , kevo, mojne da si naporna ko školska godina.
– Ponesi i ovu bejzbol palicu, nek’ ti se nađe.
– Jao, nemoj da si toliko zaostala, to se nosilo devedesetih! Hoćeš da mi se deca smeju?! Daj onaj ćaletov pištolj s bojevim mecima, što ga je doneo s ratišta. I spremi mi onu zolju za subotu, idemo na
Ako vam je smešno, onda nemate decu. Ako ste prosvetni radnik, o ovom ste slušali na seminarima. To su vam tamo napričali neki predavači koji u školu kročili nisu, nego su malko prepisivali od drugih, razvijenijih država. Da, od onih koje su daleko ispred nas, ne samo u ekonomskom nego i u kulturnom smislu. Tamo, na primer, uleti svako malo u školu maloletni balavac naoružan do zuba i pokoka pola škole, bez da trepne. S druge strane, mi smo za njih varvari. Kako to mislite nismo, pa o tom bruji štampa? Doduše, u štampi ćete retko pročitati da u tim, razvijenim zemljama, postoje delovi grada u koje ni policija ne sme da uđe. No, manimo se tih kuloarskih priča, valjda drugi bolje od nas znaju kako treba postupati s našom decom.
Ipak, ako niste znali, napredovali smo u segmentu školstva. Doduše, tri sprata ispod prizemlja, ali bitan je pravac, akomerazumete. Pičimo galopom prema Evropi, grabimo ko gladni medvedi, da ne kažem vučići, prepisujemo zakone, preuzimamo nova (ne)znanja, ugledamo se na bolje i jače. Ovako to u praksi treba da izgleda:
Ako nastavnik vidi da se dva učenika tuku, ne sme fizički da ih razdvaja već mirno da ih zamoli da prestanu:
„Milovanoviću i Petroviću, pa je l’ mora tako? Jao, deco, nemojte, tako vam PS-a! Ne nogom Milovanoviću, pocepaćeš patiku! Petroviću, ne rukom, trebaće ti za likovno! Ne ciglu! PAZI BRE NA AJFON, ZNAŠ LI TI KOLIKO JE OTAC MORAO MALTERA DA PROMEŠA DA BI TI GA KUPIO?! Ostali unutra, šta gledate k’o da igra bela mečka, vidite valjda da vežbaju uvod u anatomiju?! Ne u bubreg, trebaće nekome! Dobro deco, je l’ znate pošto je sa’rana?!”
Ako neki učenik prepisuje, treba ga lepo zamoliti da prestane, a ako nastavi, treba ga pustiti jer na taj način pokazuje da zna gde se u knjizi nalazi gradivo. Nije dozvoljeno smanjiti mu ocenu i zalepiti mu keca:
„Saviću, ne prepisuj kad te lepo i po pravilniku molim! Pretući ćeš me posle? Već si mi i kola izgrebao? Divno si dete, pravi borac! Evo ti rešenja odmah, da mi posle ne dolazi i tvoja majka i preti da će da me truje. Ovaj, da mi priča kako si ti divno dete, a ja smeće iskompleksirano koje je jedva završilo školu i sad se iživljava nad decom kao da su tuđa. Kako si ti divan, a ne ko ove vucibatine što bi ‘leba preko pogače pa još i uče! Sine, daću ti odmah peticu, ne moraš ni da prepisuješ, samo skloni tu bejzbolku, cevanica mi još nije zarasla od prošlog kontrolnog. Idi dete napolje i zabavi se, eno Petrović preživeo Milovanovića, idi ga dokosuri, ‘ajte deco.“
Ako učenik namerno prlja prostorije školskog objekta i dvorišta,ni pod kojim uslovima se ne sme od njega tražiti da to počisti jer je to eksploatacija dečije radne snage
“Izvini, dete, ispalo ti nešto! A nije ispalo, namerno si? Jao, izvini, nisam ništa loše mislio. Ne, ne, ja ću, nemoj ti da se sagneš molim te, treba li da se ušineš pa sutra da me tuže tvoji? Uostalom, zašto plaćamo spremačice onoliko? Nisu one džaba fakultete završavale, treba im napraviti što više posla da se ne ulenje! (škrgutanje kroz zube: Roditelje treba da vam zovem da čiste za vama…) Ništa, ništa, Jovanovićeva, kažem, roditelji su ti fini ljudi. Naravno da možeš da mi ugasiš pljugu u teme, dete drago! Kad si već tu, šutni me i da mi do glave dođe zašto sam postao prosvetni jadnik.”
Učenik može da poništi svaku ocenu koju dobije. Na seminarima se savetuje da nova, koja potom usledi, obavezno treba da bude viša, kao podrška učeniku koji se bori za svoju ocenu.
“Deco, sklonite svoje oružje i spremite se za pismeni zadatak. Ne morate da ga radite, ništa nije obavezno, samo vas lepo molim da dole stavite svoj potpis (ako ne umete, obratite se meni za pomoć) i navedete željenu ocenu, da skratimo agoniju. Tako, a sad, oružje ostavite u učionici idemo svi napolje, da beremo cveće. Šalim se, naravno, ne morate odmah da me psujete!”
Od ostalih superiška vesti izdvajamo: pijana i nadrogirana deca se ne smeju slati kući i ne smeju se pretresati jer je osnovna škola obavezna i svako ima prava da pohađa nastavu. Učenik koji pokazuje nasilničko ponašanje se ne sme premestiti u drugi razred ili školu bez pristanka roditelja, i tako dalje i tako bliže. Eto, dragi roditelji, tražili ste od škole i države da vam vaspitavaju decu jer vi nemate vremena, ali opet da ih ne stavlja mnogo u svoje modlice jer valjda vi najbolje znate kako vaše dete treba da bude vaspitano, a ta škola neće pa neće! Kad smo kod toga, ko sme da tvrdi da je nevaspitano i da se meša u vaš način odgajanja deteta?! Zbogom klečanje na kukuruzu, packe i stajanje u ćošku, dobrodošla anarhijo!
Nekako se stiče utisak da nam ovim tempom retrogradne nadogradnje uskoro osnovne i srednje škole neće ni biti potrebne. Znam, sada će se neko dosetiti da vikne: „Prave od naše dece jeftinu radnu snagu!“ Istina, deca će nam biti nepismena i spretna s raznim oštricama, ali to ne znači da će vam tranžirati salamu i obrađivati batak u komšijskoj kasapnici. Radna snaga, pa čak i ona najjefitinija, treba da poseduje osnovni intelekt, radne sposobnosti i navike, kao i želudac za poštovanje autorieta, što je upravo suprotno od onoga u šta ćemo mi modifikovati naše mlade, usijane glavice. Zato, bez brige i panike, svi znamo da je panika jedno veliko zlo, verujem da ne treba da objašnjavam zbog čega 😉
Za sada brige nema, školska godina je završena, deca će moći da se bodu noževima i van školskog dvorišta. Barem se neće tući za ocenu! Nego, ako škole ne počnu da dele skakavce i palice sa svojim grbom, do kraja avgusta bi trebalo da saznam gde se mogu kupiti panciri veličine S. Za moje dete.
Ua štreberi!
tvbest.rs