Sva deca histerišu. Da li je moguće učiniti nešto ili samo treba da sačekamo da dete odraste? Mama iz Brazila podelila je svoj recept – on je jednostavan i primenljiv.
Ja nesam psiholog ni stručnjak za dečju histeriju, ja sam obična majka 5-godišnje ćerke. Ipak, čini mi se, da sam našala „formulu“, koju želim da podelim – kako se može brzo promeniti pravac misli deteta, koje počinje da pravi skandal zbog neke sitnice.
Prvo, malo naše lične istorije.
Moja ćerka je pošla u vrtić i bila je veoma nervozna zbog toga. Govorila je da nikada neće moći da se navikne na vrtić. Kod kuće je takođe, sve pošlo naopako: Alisa se sve češće ljutila i histerisala bukvalno zbog bilo kog razloga, za svaku sitnicu. U vrtiću su mi savetovali da odem kod dečjeg psihologa u nadi da će se tako situacija nekako normalizovati.
Psiholog nam je zaista dao dosta korisnih saveta, ali jedan je bio prosto fantastičan, uz to i veoma jednostavan. O njemu, želim da pričam.
Psiholog mi je rekao da deci treba omogućiti da razumeju – da mi uvažavamo to što oni osjećaju.
Tako, za vreme krize, bez obzira na uzrok, treba pomoći detetu (to se radi sa decom preko 5 godina) da razmisle i shvate šta se dešava sa njima. Tada priznajemo njihova osjećanja i istovremeno im pružamo šansu da učestvuje u rešavanju problema, a samim tim zaustavimo njihovu histeriju.
Dakle, situacija je sledeća : dete je spremno da počne da pravi skandal. Povod nije bitan – ruka lutke je otpala, vreme je da ide u krevet, me želi da jeda jede… jednostavno ne želi da radi ono što tražite. Gledam u dete u oči i mirnim glasom postavljam jedno pitanje:
Je li to veliki problem, srednji ili mali problem?
Kada je moja ćerka počela da razmišlja o tome šta joj se dešava, to je delovalo na nju prosto na magičan način, bar kod kuće.
Postavljam ovo pitanje, ona odgovara, i mi nalazimo način da se riješi problem, pri tome ćerka sama predlaže kako da dođemo do rešenja.
Mali problem je obično najbrži i najlakše rešiv.
Neki od problema koje ona smatra „srednjim“. Najverovatnije ćemo ih rešiti, ali ne u istom trenutku – to pomaže da shvati da postoje stvari za koje je potrebno vreme.
Ako je problem ozbiljan – a to što vaše dete smatra da je važno, definitivno se ne može ignorisati, čak i ako mislite da je potpuna besmislica – tom problemu se mora posvetiti malo više vremena. Ponekad je potrebno pomoći detetu da shvati da u životu ne ide sve tako kako mi želimo.
Evo nedavni slučaj, kada je ovaj metod odlično funkcionisao.
Biramo odeću za školu, Alisa obično veoma brine o tome u šta će da obuče, posebno kada je napolju prohladno. Ukratko, ona je htela da obuče svoje omiljene pantalone, ali one su bile na pranju. Već je počela da se duri, kad sam je pitala: „Alisa, je li to veliki, srednji ili mali problem?“
Ona me je pogledala i tiho rekla: „Mali“. Mi smo već znale da je mali problem lako rešiti. Pitala sam je da predloži varantu rešenja (znala sam da joj treba vremena da razmisli), i ona je rekla: “ Izabrati druge pantalone.“ Kažem: “ Imaš nekoliko pantalona da biraš.“
Ona se nasmiješila i otišla da izabere druge pantalone. Ja joj čestitam zbog toga što je mogla sama da reši problem, jer je važno da se pohvali dete za ono što je uspelo, to će staviti tačku na situaciju.
Ne mislim da postoji magični štapić u vaspitanju dece. Podići dete, proći sa njim zajedno sve faze razvoja – prava je misija. Da, ponekad biramo pogrešan put, tada treba imati mudrost da se okrenemo i probamo drugi put.
Nakon prolaska kroz mnoštvo histerija sa svojim detetom, konačno sam ugledala svetlo na kraju tunela i želim da podijelim ovo otkriće sa drugim roditeljima. Nadam se da će kod vas ovaj metod i kod vas biti uspešan.
Autor: Fabijana Santos
Prevod Aleksandra Ivković
Izvor: econet.ru