“Мој отац био је, могу то без гриже савести да каже, прави тиранин. Постојао је његов начин да се раде ствари и погрешан начин да се раде ствари. И то се односило на готово све сфере живота. Уа за сина (било нас је двојица) који покуша да нешто уради по свом. Моја мајка била му је нека врста саучесника, кoристила је посрамљивање да нас построји и држи у неком свом реду, а ривалство између мене и мог брата гледала је као наше „челичење“. Није је било брига што је мој брат пет година старији и што је за мене унапред свака битка била изгубљена. Он је (а не кривим га) умео да буде јако окрутан према мени како би тати показао колико је снажан. Живео сам у уверењу да је то сасвим нормално, да млађа браћа и сестре то морају да издрже док нисам почео да примећујем да није у свим породицама тако. Данас дајем све од себе да моја деца не буду никад ривали.”
Ова прича описује искуство у породици у којој су само синови, али и када су ту девојчице, ствар је иста. Само је фокус више на постигнућима, па се она ћерка која има боље оцене или више успеха уздиже, а од друге се тражи да макар мало проба да буде као своја „боља“ сестра.
Како се ривалитет између браће и сестара лако може претворити у малтретирање
У својој књизи коју је 2012 написао Џонатан Каспи, „Агресија браће и сестара“, аутор примећује да то игнорисање озбиљности проблема није резервисано само за родитеље, већ и за стручњаке. Грешка је нормализовати насиље међу браћом и сестрама и веровати да им то не шкоди. Изјаве попут „И ја сам свог млађег брата тукао, па му данас ништа не фали“ или „дечаци, такви су“ минимизују оно што поједина, обично неколико година млађа деца пролазе, без могућности да буду равноправни у тој борби.
Разумевање ривалитета међу браћом и сестрама
Здрава доза такмичења свакако може бити мотив и изазов браћи и сестрама да развијају своје вештине и таленте. Познати у спорту, попут сестара Вилијамс одлични су примери. Али ако је циљ тог такмичења да се истакну мане и недостаци једног од браће или сестара, то такмичење престаје да буде мотивишуће и постаје штетно.
Како контролисати конфликте
У свакој породици постоје неслагања, сукоби, свађе, а конструктивни конфликти између браће и сестара помажу им да развију социјалне вештине и емоционалну интелигенцију, учи их како да решавају сукобе и помажу им да савладају умеће емоционалне регулације. Али, да би конфликти били конструктивни међу децом, они прво морају бити такви међу њиховим родитељима. Родитељи су ти који треба да буду модел исправног начина суочавања са неслагањима и сукобима. У оним породицама где родитељи вичу једно на друго, не поштују се међусобно, то неће научити ни деца. И конфликти који међу њима онда настају нису ни конструктивни, нити из њих нешто добро уче.
Али чак и оним породицама где се родитељи труде да буду добар узор у погледу решавања конфликта, јасно је да константни сукоби међу децом могу негативно утицати на динамику целе породице.
Насиље или злостављање – није исто
Каспи каже да је важно правити разлику између насиља и злостављања међу децом. “Насиље се односи на агресију која иде у оба смера, где обоје (или више њих) браће и сестара теже да повреде једно друго и где постоји колико толико равноправан однос у погледу снаге.“ Када је реч о физичком насиљу међу браћом и сестрама, као што је ударање, уједање, штипаље… показало се да се оно може превенирати у невероватно великом проценту, ако родитељи имају добар приступ. Реч је о чак 96% случајева према неким истраживањима. Али, Каспи истиче да је родитељима понекад врло тешко да разликују физичко насиље од онога што се зове „груба дечја игра“ и да знају шта је међу браћом и сестрама нормално, а шта баш и није. Оно што је најважније, он истиче да међусобно насиље међу децом неће негативно утицати на њихово самопоуздање.
Како то, питате се, да груба и агресивна игра, није штетна? Џозеф Фландерс и Ванеса Лео спровели су занимљиво истраживање на ту тему. Њихова студија пратила је грубу игру тате и његове деце како би утврдили да ли татино понашање има утицаја на пораст агресије у понашању код деце. Сигурно да сте приметили да деца више уживају у татиним грубим играма бацања, рвање, голицања, него у мамином стилу игре.
Показало се да очеви, кроз своје „грубе игре“ заправо подстичу здрав социјални и емоционални развој, самоконтролу, разумевање мимике и емоционалних знакова, па чак и осетљивост према другима, односно емпатију. Фландерс и његов тим заправо су открили да, у случајевима су очеви укључени у овакву врсту грубе игре, те је и контролишу и постављају границе, њихова деца показивала су мањи ниво физичке агресије у свакодневном животу. С друге стране, очеви који су у тој игри увек показивали доминацију обично би код деце изазвали виши ниво агресије касније у животу.
Укратко, уколико је физичка агресија међу браћом и сестрама контролисана, двосмерна и колико-толико равноправна, она има своје користи.
Када није обострано, онда је злостављање
Разлика коју Каспи прави између насиља и злостављања темељи се пре свега на моћи – ако је у том односу неко видно моћнији, доминантнији и снажнији, те је једна страна скоро увек та која извуче „дебљи крај“, онда је то злостављање. Брат или сестра који злостављају, не само да теже да понизе оног слабијег од себе, већ кроз тај чин теже да подигну своје самопоуздање и слику о себи.
На крају, улога родитеља је кључна. Ако процените да је једно од ваше деце оно које у већини случајева из конфликта изађе као „губитник“ онда је то већ аларм. Ускочите и не препуштајте ствари случају.
Такође, ако себе препознајете у улози такве жртве, врло је могуће и да вам све то звучи данас смешно, јер верујете да су то дечје игре које сте превазишли. Али време је да се зауставите, вратите филм и размислите о ефектима тога што сте имали улогу жртве у односу са братом/сестром. Подигните глас. Можда ће вам рећи да то није било тако, да лоше памтите, јер породице теже да сачувају идеалну слику, да упамте само оно лепо. Да сте слабић, „онај осетљивији у породици, за разлику од снажнијег старијег брата“.
Али то није улога коју треба да прихватите. Заузмите се за себе данас, потражите помоћ, ако вам је потребна, а од породице тражите да преиспита своје обрасце и веровања. Свако од нас има право на то.