Prof. dr Džudit Holenveger, stručnjak za inkluzivno obrazovanje s Pedagoškog instituta Univerziteta u Cirihu svoja iskustva podelila je na dvodnevnom Inicijalnom sastanku „Inkluzivno obrazovanje u BiH” održanom u Sarajevu u organizaciji UNICEF-a.
S prof. dr. Holenveger razgovarali smo o trenutnom stanju u inkluzivnom obrazovanju u Evropi, novim saznanjima, istraživanjima i pristupima, načinima unapređenja inkluzivnog obrazovanja i njegovim osnovnim ciljevima.
Na kom nivou je inkluzivno obrazovanje trenutno u Evropskoj uniji?
– Inkluzivno obrazovanje je prioritet svih evropskih zemalja i implementacija je dostigla vrhunac ratifikovanjem UN Konvencije o pravima osoba s invaliditetom. Nakon terorističkih napada u Parizu u januaru 2015, percepcija onog na šta se inkluzija fokusira se proširila. U martu 2015. ministri obrazovanja zemalja EU su usvojili „Deklaraciju o promovisanju građanstva i zajedničkih vrednosti slobode, tolerancije i nediskriminacije putem obrazovanja”. Na jednom mestu se diskutovalo o demokratskom građanskom obrazovanju i ‘inkluzivnom obrazovanju’ koje su ranije mnogi videli samo kao inkluziju dece s poteškoćama.
Svaka država ima specifičnu istoriju, kulturne vrednosti i demografiju, i zbog toga su različite države razvile i drugačije pristupe inkluzivnom obrazovanju. U tom kontekstu, raznolikost u pristupima vidi se kao šansa da jedni od drugih učimo. Deca mogu pohađati redovno školovanje, ali da ipak izađu iz škole a da nisu naučili ono što je za njih bitno, i da se osećaju otuđenim od društva i bez mnogo nade da će biti uvaženi članovi društva kojem će i sami doprinositi. To je izazov sa kojim se susreću mnogi obrazovni sistemi u Evropi: Kako da obrazovni sistemi osiguraju značajnu participaciju i učenje za svu decu i mlade?
Šta nam na tu temu govore najnovija relevantna istraživanja?
– U toku su brojna istraživanja uz upotrebu različitih naučnih pristupa, u različitim disciplinama i postavljaju se neka vrlo teška pitanja. Nemoguće je dati kratak uvid na sve rezultate koji su bitni za inkluzivno obrazovanje. PISA studija jedan je od bitnih izvora. Rezultati jasno pokazuju da inkluzivni obrazovni sistemi postižu više od sistema zasnovanih na razdvajanju, ne samo u smislu invaliditeta, nego i po nivou postignuća ili socijalnom ključu. Na primer, u Italiji, većina dece s poteškoćama pohađa redovne škole, ali često deca iz porodica u nepovoljnom položaju, i deca iz imućnijih porodica ne idu u istu školu, i nivo njihovih dostignuća se znatno razlikuje.
Istraživanje takođe potvrđuje da uključivanje dece s poteškoćama ili problemima u učenju donosi bolje rezultate za tu dcu, a istovremeno nema negativne efekte na sve ostale. Neka istraživanja takođe pokazuju da se nastavnici trude kako bi sačinili što kvalitetnije i smislenije individualne programe, a da individualni programi često nemaju uticaj na nastavničku praksu.
Koji su ključni koncepti i principi kada govorimo o inkluzivnom obrazovanju?
– Danas se inkluzija shvata kao proces kojem je cilj uklanjanje barijera u učenju i participaciji. Stoga je sada fokus najviše na tome kako razumeti te barijere i na intervencijama koje mogu pomoći unapređenju učenja svakog učenika. Participacija je ključni koncept jer danas znamo da ako deca nisu u mogućnosti da participiraju, ona ne uče.
Dok su se ranije diskusije često fokusirale na strukturu škola i odnose u školi, nastavnička praksa danas se posmatra kao središte implementacije inkluzivnog obrazovanja. Koncept nastavnika kao ključne tačke pomeranja iz fiksnog na razvojni način razmišljanja postaje sve važniji, s obzirom na to da su upravo nastavnici najbitniji faktori promene, i stoga se više pažnje daje edukaciji nastavnika tokom njihovog celokupnog profesionalnog života.
Karijeru u obrazovanju započeli ste radom u osnovnoj školi, koji aspekti inkluzivnog obrazovanja su se od tada najviše unapredili?
Obrazovni sistemi generalno su vrlo otporni na promene. Može biti promena u politici, ali to ne znači da škole i nastavnici menjaju svoju praksu. Često su nova pravila, kao što je na primer pisanje individualnih programa, shvaćeni kao ‘administrativne obaveze’, ali nemaju očekivani uticaj. Kada sam počela karijeru kao nastavnica, cilj školovanja bio je svrstati decu u što je moguće homogeniziranije skupine – verujući tako da će to podučavanje učiniti efikasnijim: Isti uzrast, grupe jednake veličine, isti udžbenici, jednako trajanje časova ili ispita, i slično.
Danas znamo da je učenje efektnije u grupama različitih sposobnosti i uzrasta – ako deca i mladi mogu učiti jedni od drugih i ako nisu ‘izolovani’ mišljenjem o njima kao o ‘mozgovima koje treba popuniti znanjem’. S druge strane, to podučavanje čini još kompleksnijim. Verovanje da je homogenost dobra, a različitost loša umnogome se promenilo, ali ‘stara škola’ je još uvek jaka. Nastavnici moraju biti dobro kvalifikovani da razviju fleksibilniji pristup nastavnom planu, učenju i potrebama učenika u učenju. Sve to je unapređeno, ali još mnogo toga treba da se desi.
Kolika je važnost ranog učenja i intervencije za bolji inkluzivni proces?
Kao što sam rekla: Najbitnije je detetu dati priliku da učestvuje i da uči od samog početka. To zahteva sredinu u kojoj je deci dozvoljeno da istražuju, da uče s drugom decom i da učestvuju u različitim životnim situacijama gde mogu iskusiti bogatu interakciju s drugom decom, odraslima i okolinom. Ako su deca izolovana zbog poteškoća ili društvene marginalizacije, propustiće mnoge prilike za učenje. Deca koju nikad niko nije saslušao takođe neće naučiti da slušaju druge, deca koja nisu dobila priliku da pokažu sposobnosti nerado će pokušati razviti nove sposobnosti i deca koja žive u vrlo nepredvidivom okruženju neće naučiti da kontrolišu svoje ponašanje.
Rana edukacija trebala bi da ponudi ključne mogućnosti za učenje kakve deca u drugom slučaju ne bi imala. Svaka intervencija treba da bude pružena u ‘prirodnom okruženju’ – gde su prisutna i druga deca. U inkluzivnim dnevnim centrima i vrtićima leži najbolji osnov za dalju inkluziju u obrazovanju.
Izvor: Za svako dijete
Čiste teoretske gluposti.Za ometenu decu nema napretka u ovakvoj veziji u Srbiji.
Takva deca najbolje rezultate daju u školama koje su za njih i sa njima rade stručnjsci.
Takva deca u redovnim školama samo gube.
Radim u specijalnoj školi i znam svu problematiku
Ako neko ima pravo na isto obrazovanje,šta ćemo sa tim što nema mogućnosti da shvati 1% gradiva.
Strani jezik se uvodi potpuno neverbalnoj deci koja ni svoj rođeni ne govore.
Dolazi do problema zbog časova od 45 minuta zbog njihove male mogućnosti koncentracije.itd.itd itd itd.
Ovakva inkluzija uništava kako redovno,tako specijalno školstvo.Mi jesmo za inkluziju ali koju osmisle naši eminentni stručnjaci kojih ima i koji nisu UOPŠTE konsultovani prilikom donošenja odluka o inkluziji u Ministarstvu.
Ovakvu,nakaradnu i štetnu inkluziju smislili su nestručnjaci iz ministarstvu po sistemu:
KAKO MALI NEPISMENI ĐOKICA,ZAMIŠLJA DA TREBA DA IZGLEDA INKLUZIJA.
Ali kod nas inače dugi niz godina vlada bahata nepismenost…
Apsolutno se slazem sa vama. U ovakvim uslovima kakvi postoje u nasim skolama inkluzivna deca ce mnogo vise napredovati u specijalizovanoj skoli. Inkluziju smo preuzeli iz belog sveta ali za takvu decu ne pruzamo iste takve uslove. Moj brat zivi i radi u Americi, radi u osnovnoj skoli i sustina ukljucivanja inkluzivne dece u redovne skole je sledeca: 1 obuceno lice ( defektolog ili logoped ) je zadozen za dvoje – maksimum troje dece sa kojima radi prilagodjen program nastave. Zatim se ta ista deca pustaju u ucionicu na jedan ili dva casa ( druzenja sa drugom decom) na casove laksih predmeta koje bi oni bez vecih poteskoca mogli da prate kao sto su fizicko, likovno ili muzicko i sl. Posle tih par casova zaduzeno strucno lice ih ponovo uzima kod sebe na individualni rad sve do polaska kuci.Takvih uslova za rad u nasim skolama nema ni na vidiku. Svima je mucno i uciteljima ili nastavnicima i ostaloj deci u odeljenju a i inkluzivnoj deci jer u najvecem broju slucajeva ne dobijaju paznju u meri koja im je potrebna.Pored toga mislim da je neophodno napraviti kategorizaciju takve dece jer, ruku na srce, nisu svi za redovnu skolu. U svojoj praksi sam imala nekoliko autisticnih djaka koji su bes problema savladali plan i program, neki vise talentovani za matematiku a drugi za strane jezike ili neke druge nauke. Trebalo nam je samo malo vremena da se naviknemo jedni na druge i svi smo dobro funkcionisali i niko nije trpeo. Medjutim, moja koleginica, uciteljica, u odeljenju ima ucenika koji vec dve godine ne progovara, samo ispusta neartikulisane zvuke, sutira, grebe , ujeda i udara sve oko sebe. Volela bih da mi neko objasni kakva je dobrobit za ovo dete u redovnoj skoli kad doticni decak i na blago povisen glas a kamoli na graju druge dece dobija histericni napad i reaguje agresivno. Jedva cekam penziju da se sa ovakvim slucajevima ne srecem.
Da li ste ovakav komentar dali samo zbog straha za svoje radno mesto ili zaista mislite tako? Inkluziju samo treba shvatiti na pravi način ali nažalost sami defektolozi su krivi za ovakav ishod. Inkluzija je prava i pravedna stvar za decu sa smetnjama u razvoju koja se mogu obrazovati. Dakle ono što se danas nalazi u specijalnim školama je sramota za defektologe koji su se proglasili kompetentnim za izvodjenje nastave iz svih predmeta a zna se da se nastava izvodi po redovnom planu i programu. Elem, realizuju nastavu sa kako kažete neverbalnom decom i ne samo to, tu se nalaze deca koja nemaju pojam o sebi i okruženju- ali nema veze neka samo imamo broj na spisku kako bi zadržali radna mesta. Pitate se zašto se plate smanjuju? Pa dokle god Ministarstvo i školske uprave budu zatvarale oči i odobravali odeljenja bez dovoljnog broja učenika a sa 10% većom platom za nerad, tako će biti. Pitam se da li ima veću platu i učitelj koji u razredu ima dva učenika sa smetnjama u razvoju i još 23-25 učenika a pri tom ima odgovornost i zadatak da postigne što bolje rezultate za razliku od defektologa koji nemaju čak nikakve elemente o postignuću za formiranje ocene. Postavljam pitanje zašto se ta deca ne nalaze na adekvatnim mestima na primer u dnevnim boravcima gde je takodje moguće realizovati neki vid edukacije za ovu populaciju. Dakle deca koja se mogu obrazovati, a to su deca koja su nekada pohađala specijalne škole sa IQ od 51-69 se bez problema uz individualnu podršku mogu obrazovati u redovnim školama. Specijalne škole su anahrone, i mesto gde dete bez uticaja zdravog okruženja može samo još više propadati.
Inkluzija, dobra ili losa po to jedno dete sa problemom, jeste stetna po svu ostalu decu u odeljenju. Mi nemamo asistente koji bi se bavili tom decom. Ta deca, zahtevaju 90% paznje na casu. Takva deca, u velikom broju slucajeva (ne uvek) ometaju nastavu, i skrecu paznju ostalim ucenicima. Kvalitet nastave sa takvim detom u odeljenju ne moze biti isti.
A teoretisanje da moze tako da se radi, moze da mi vrsi samo onaj ko ili nikad nije radio u takvim uslovima, ili je eventualni imao nekog ‘lakseg inkluzivca’. (svidjalo se to nekom ili ne, svi ih mi zovemo – inkluzivci).
I radi cega moramo da ‘pokupimo’ svaki glupi sistem iz Evrope? Kao, oni bas sve znaju….
A što onda u Švajcarskoj nije zaživela inkluzija? Svi znaju da oni takvu decu šalju u specijalne škole. Baš me zanima šta bi rekla gospođa na to.
Inkluzija znači uključivanje. Predhodi joj individualizacija, dakle stručni tim koji će da proceni koliko je detetu sa određenim razvojnim teškoćama potrebno 20-30% ili 70% ili 100% uključivanja u vršnjačku grupu i redovan obrazovni sistem. Ministarstvo i Unicef se sprdaju sa nama! U istoj toj Ženevi su deca sa teškoćama u specijalnim školama. Neki idu na uključivanje i druženje sa vršnjacima u redovne škole po nekoliko sati nedeljno a neki ne, zavisi od težine slučaja. Kada idu na uključivanje u pratnji su defektologa. Pri tom se tamo za vaspitača, učitelja i defektologa studira na istom fakultetu, razlikuju se smerovi. Oni bi voleli da sprovedu ovakvu inkluziju o kojoj ona priča ali oni nemaju uslove za to, a mi ih kao imamo. Pa ovi iz Unicefa na seminarima otvoreno govore kolike pare dobijaju po projektu, iznosi su milionski, a šta se realizuje-ništa, dok bagra sve razgrabi ostane ovakva inkluzija kakvu imamo. I sva deca u grupi ili razredu trpe-svako ko kaže drugačije laže! Uz velik trud vaspitača, učitelja deca prihvate to dete ali se uvek pitam koliko je jedno dete iz autističnog spektra, još ako je i neverbalno prihvatilo njih.