Неки родитељи најчешће немају избора и где год да крену, што год морали да обаве, са собом воде и своју малу децу. Резултат је често врло познат – с пуно дечје несташности, родитељске нервозе и осуђујућих погледа околине.
Неко има избор или једноставно не жели себи приуштити све горе наведено па куповину, банке и све остало обављају без деце, док су она на сигурном, изван погледа околине – у свом дому.
Једна од таквих мама је и Celena McDonnell која је објавила своју искрену причу с још искренијим закључком који би требало да прочитају сви који мисле, или не мисле као она.
Селена је иначе мајка троје деце, а најмлађе је недавно напунило 13 година. Оно што је током година схватила више не може вратити, а младим ће се родитељима чинити несхватљиво.
Јер знате – деца су деца – с њима треба бити стрпљив увек и где год, а ни тинејџери, признајмо, нису баш златни. Наравно, њих су већ одавно минуле гласне шизе, плакања и бацања по поду, типичне дечје реакције које околина баш и не толерише. Реакције које не воле чак ни родитељи који се налазе у истом сосу, али су увек спремни осуђујуће да прокоментишу туђу децу и друге родитеље.
Али на децу се лакше љутити и лакше је упрети прстом у родитеља него када имате тинејџера, а они су, признајмо, заправо једнако захтевни као и мала деца. Можда се не чују толико, можда су мало мање слободни, али не и мање иритантни. И даље су јако гласни у својој конверзацији, причају глупости, често су неугодни, а недаобог да их криво погледате.
Али, видите чуда – такво је понашање некако прихватљиво околини. Људи на њих само одмахну руком и не пада им на памет одржати лекцију родитељу за њихово понашање. Када су били млађи ту и тамо сам знала добити обилну порцију мрких погледа и коментара, али не сећам се да ме је ико икада криво погледао ако је мој син закрчио пут у трговину само зато што је тамо одлучио окинути селфи и љутио се јер га нисам оставила код куће док обављам шопинг. Не – то је прихватљиво понашање које околина не осуђује, због којег маме не излазе из продавнице повређене са сузом у оку. А знате ли зашто? Зато што околина јако мудро бира на кога ће се окомити, а то сигурно неће бити раздражљиви тинејџер нити мама која очито више није млада мама.
Јер околина игра прљаву игру, окомљује се на маме чија су деца баш то – деца. И зато се о томе толико пише, толико је гнусних искустава мама чија су деца била на тапети јер су играла жмурке у маркету, јер су из својих колица хватала ствари на полицама, јер су желели ово, па су желели оно.
„Када сте млад родитељ који одгаја малу децу чије су карактеристике као и код сваког другог детета – гласна су, несташна, неумољива, непослушна, тврдоглава, кенкава… вероватно мислите да ће такви остати до краја свог живота и да никада, али никада нећете моћи на миру с њима изаћи у јавност. Но, када дете порасте, када дође у своју тинејџерску доб у којој је главна карактеристика њихово ћутање, њихово игнорисање свега и свачега – тада схватите колико су се ствари промениле.
Када схватите колико вам недостаје вика, колико вам недостају отворени разговори с вашим дететом, када схватите да је врх комуникације с вашим дететом у облику смс или вајбер порука – тада схватите колико сте тога можда пропустили.
Ја, признајем, прилично жалим и не срамим се то признати.
Ја сам мама која је своју децу најчешће остављала код куће.
Ја сам мама која је до недавно сву њихову одећу и обућу куповала без њих – да то обавим брзо и без стреса.
Ја сам мама која је радије ноћу одлазила у недељни шопинг по намирнице него да их дању водим са собом.
Ја сам мама која је одлазила на вечере сама или – никако.
Ја сам мама која због често осуђујуће околине није имала снаге да води својој децу са собом па каква год она била.
Ја сам она која сада због свега тога толико жали.
Где ми је била памет, зашто сам икада слушала околину, зашто сам насела на глупе трикове мама које су као и ја биле лење да децу воде са собом само да би избегле мрке погледе околине.
Најлакше се окомити на најмање и најрањивије – а баш је то, ако мало боље погледате, оно што друштво најчешће ради. Окомљује се, лечи – чини ми се – своје фрустрације. И шта онда преостаје родитељима мале деце – да сакрију своје сузе и своју нервозу, да након типичне дечје епизоде свечано обећају да их више никада неће водити у јавност и онда након тек неколико сати сна исту причу понове опет. Јер, или немају избора или имају срца, каква ја нисам имала.
Јер док ја данас са срамом гледам свог тинејџера како се слика и срамоти ме својим речником, стојим и размишљам – је ли то због тога што их од малена нисам водила свуда са собом? Можда их баш због тога нисам на време научила како да се у јавности понашају пристојно, како да се са мном у друштву понашају пристојно. И најгоре од свега, сада толико жалим за свим тим тренуцима јер сам због фрустрација околине пропустила толико дивних заједничких тренутака са својом децом. Јер она знају бити и златна, а не само неподношљива. Само их треба гледати таквим очима.