Neki roditelji najčešće nemaju izbora i gde god da krenu, što god morali da obave, sa sobom vode i svoju malu decu. Rezultat je često vrlo poznat – s puno dečje nestašnosti, roditeljske nervoze i osuđujućih pogleda okoline.
Neko ima izbor ili jednostavno ne želi sebi priuštiti sve gore navedeno pa kupovinu, banke i sve ostalo obavljaju bez dece, dok su ona na sigurnom, izvan pogleda okoline – u svom domu.
Jedna od takvih mama je i Celena McDonnell koja je objavila svoju iskrenu priču s još iskrenijim zaključkom koji bi trebalo da pročitaju svi koji misle, ili ne misle kao ona.
Selena je inače majka troje dece, a najmlađe je nedavno napunilo 13 godina. Ono što je tokom godina shvatila više ne može vratiti, a mladim će se roditeljima činiti neshvatljivo.
Jer znate – deca su deca – s njima treba biti strpljiv uvek i gde god, a ni tinejdžeri, priznajmo, nisu baš zlatni. Naravno, njih su već odavno minule glasne šize, plakanja i bacanja po podu, tipične dečje reakcije koje okolina baš i ne toleriše. Reakcije koje ne vole čak ni roditelji koji se nalaze u istom sosu, ali su uvek spremni osuđujuće da prokomentišu tuđu decu i druge roditelje.
Ali na decu se lakše ljutiti i lakše je upreti prstom u roditelja nego kada imate tinejdžera, a oni su, priznajmo, zapravo jednako zahtevni kao i mala deca. Možda se ne čuju toliko, možda su malo manje slobodni, ali ne i manje iritantni. I dalje su jako glasni u svojoj konverzaciji, pričaju gluposti, često su neugodni, a nedaobog da ih krivo pogledate.
Ali, vidite čuda – takvo je ponašanje nekako prihvatljivo okolini. Ljudi na njih samo odmahnu rukom i ne pada im na pamet održati lekciju roditelju za njihovo ponašanje. Kada su bili mlađi tu i tamo sam znala dobiti obilnu porciju mrkih pogleda i komentara, ali ne sećam se da me je iko ikada krivo pogledao ako je moj sin zakrčio put u trgovinu samo zato što je tamo odlučio okinuti selfi i ljutio se jer ga nisam ostavila kod kuće dok obavljam šoping. Ne – to je prihvatljivo ponašanje koje okolina ne osuđuje, zbog kojeg mame ne izlaze iz prodavnice povređene sa suzom u oku. A znate li zašto? Zato što okolina jako mudro bira na koga će se okomiti, a to sigurno neće biti razdražljivi tinejdžer niti mama koja očito više nije mlada mama.
Jer okolina igra prljavu igru, okomljuje se na mame čija su deca baš to – deca. I zato se o tome toliko piše, toliko je gnusnih iskustava mama čija su deca bila na tapeti jer su igrala žmurke u marketu, jer su iz svojih kolica hvatala stvari na policama, jer su želeli ovo, pa su želeli ono.
„Kada ste mlad roditelj koji odgaja malu decu čije su karakteristike kao i kod svakog drugog deteta – glasna su, nestašna, neumoljiva, neposlušna, tvrdoglava, kenkava… verovatno mislite da će takvi ostati do kraja svog života i da nikada, ali nikada nećete moći na miru s njima izaći u javnost. No, kada dete poraste, kada dođe u svoju tinejdžersku dob u kojoj je glavna karakteristika njihovo ćutanje, njihovo ignorisanje svega i svačega – tada shvatite koliko su se stvari promenile.
Kada shvatite koliko vam nedostaje vika, koliko vam nedostaju otvoreni razgovori s vašim detetom, kada shvatite da je vrh komunikacije s vašim detetom u obliku sms ili vajber poruka – tada shvatite koliko ste toga možda propustili.
Ja, priznajem, prilično žalim i ne sramim se to priznati.
Ja sam mama koja je svoju decu najčešće ostavljala kod kuće.
Ja sam mama koja je do nedavno svu njihovu odeću i obuću kupovala bez njih – da to obavim brzo i bez stresa.
Ja sam mama koja je radije noću odlazila u nedeljni šoping po namirnice nego da ih danju vodim sa sobom.
Ja sam mama koja je odlazila na večere sama ili – nikako.
Ja sam mama koja zbog često osuđujuće okoline nije imala snage da vodi svojoj decu sa sobom pa kakva god ona bila.
Ja sam ona koja sada zbog svega toga toliko žali.
Gde mi je bila pamet, zašto sam ikada slušala okolinu, zašto sam nasela na glupe trikove mama koje su kao i ja bile lenje da decu vode sa sobom samo da bi izbegle mrke poglede okoline.
Najlakše se okomiti na najmanje i najranjivije – a baš je to, ako malo bolje pogledate, ono što društvo najčešće radi. Okomljuje se, leči – čini mi se – svoje frustracije. I šta onda preostaje roditeljima male dece – da sakriju svoje suze i svoju nervozu, da nakon tipične dečje epizode svečano obećaju da ih više nikada neće voditi u javnost i onda nakon tek nekoliko sati sna istu priču ponove opet. Jer, ili nemaju izbora ili imaju srca, kakva ja nisam imala.
Jer dok ja danas sa sramom gledam svog tinejdžera kako se slika i sramoti me svojim rečnikom, stojim i razmišljam – je li to zbog toga što ih od malena nisam vodila svuda sa sobom? Možda ih baš zbog toga nisam na vreme naučila kako da se u javnosti ponašaju pristojno, kako da se sa mnom u društvu ponašaju pristojno. I najgore od svega, sada toliko žalim za svim tim trenucima jer sam zbog frustracija okoline propustila toliko divnih zajedničkih trenutaka sa svojom decom. Jer ona znaju biti i zlatna, a ne samo nepodnošljiva. Samo ih treba gledati takvim očima.