„Ko želi nešto naučiti, naći će način, a onaj ko ne želi, naći će opravdanje!“
(Pablo Pikaso)
Ništa lepše nego kad učenik nadmaši učitelja.
Svaki pravi učitelj je ponosan kada svoje đake nauči da misle, povezuju i primenjuju znanja, umeju sami da osvajaju nova, oslanjajući se na već stečena. Pošto uče po modelu i vrlo često se poistovećuju sa nama, zadatak nam je da decu, kroz zajednički rad, upućujemo u metodologiju rada na času. Pristup ovom radu mora biti kreativan, nenametljiv i da omogući učenicima da iznose svoje ideje. Dešava se da pedagozi odustaju od takvog načina rada jer smatraju da će deci lakše, brže i bolje preneti znanje. Ali, tada deca ne istražuju sama, ne donose svoje zaključke već samo usvajaju naša, bez kritičkog mišljenja. U tom slučaju, dobijamo decu koja samo akumuliraju podatke, ali vrlo često ne umeju da ih primene u svakodnevnom životu i radu.
Smatram da ovakav pristup nema opravdanje i da postoje načini kojima možemo mnogo bolje učiti decu. Potrebno ih je aktivno uključiti u nastavni proces. Omogućiti im da samostalno osvajaju nova znanja i koordinirati tim procesom.
Učitelj je tu da pomogne i nauči đake kako da iz mora informacija izdvoje najbitnije podatke, ključne reči koje će biti okosnica znanja.
Učenici često pokazuju želju da sama predaju nove lekcije. Da bi takva predavanja bila kvalitetna, moramo ih naučiti da poštuju jedni druge, međusobno se pomažu, vrednuju rad svojih drugara i podstaknemo im želju i interesovanje za proširivanje znanja.
Praksa mi je do sada pokazala da deca vrlo odgovorno pristupaju zadacima koji im se delegiraju. Uspešno koriste znanja iz različitih oblasti da bi svoje predavanje upotpunili i učinili ga zanimljivijim. Moji đaci su do sada održali veliki broj časova koji su po mnogo čemu posebni. Jasno su izdvajali etape u radu. Motivacioni početak časa bio je karakterističan za svaki od njih. Čitanje zanimljivosti, asocijacije, ukrštenice, rebusi, bili su samo neki od uvoda u obrade nastavnih jedinica. Pošto im prija grupni rad, vrlo često ga koriste u svojim predavanjima. Pre realizacije časa, zajedno sa predavačima, analiziram zadatke i pitanja za grupe, komentarišemo ih, izdvajamo one kojima će zaista dobiti svrsishodne odgovore. U pojedinim slučajevima ih navodim da pažljivije pročitaju svoja pitanja i razmisle o njihovoj formulaciji. Trudim se da sami uvide eventualne nejasnoće ili potrebu da se pitanja preformulišu. Završni deo časa vrlo često namenjuju osmišljavanju tematskih osmosmerki ili kvizova, kao i takmičarskim pitanjima. Ono što najviše volim je beleženje utisaka na kraju realizovanih časova. Podsticajnim komentarima, deca su jedna drugima vetar u leđa.
Komentari poput “ zanimljiv i zabavan čas, veoma duhovit, kreativan, sjajan, odlični učitelji, uživali smo na tvom času“ i sl. pozitivno utiču na samopouzdanje učenika i oslobađanje od javnog nastupa. Ovakvim časovima omogućavamo deci da lakše i jednostavnije, bez presije, pokažu svoje znanje i podele ga sa drugarima. Međusobna komunikacija dece se u toku ovih časova podiže na viši nivo. Uče se da pažljivo slušaju jedni druge i shvataju kako je biti predavač. Jedino kada se stave u položaj predavača, mogu shvatiti koliko uspešnost časa zavisi i od predavača, ali i od slušalaca – učesnika procesa koji nazivamo aktivno učenje. Tada ne postoji jasna granica između onih koji su učitelji na ovakvom času i učenika. Znam mnoge učitelje i nastavnike, kako u mojoj, tako i u školama širom Srbije, koji odlično rade svoj posao i unose magiju u učionice.Takvi ljudi na svoj posao gledaju kao na veliku avanturu i uživanje.
Svi smo učesnici u osvajanju novih znanja i što je najvažnije, pronašli smo način, a ne opravdanje! Tako smo zaista postali pravi borci koji će sigurnije koračati ka cilju.
Tanja Vrečko