Писмо ћерке због кога ћете ОДМАХ најјаче загрлити своју маму!

новембар 8, 2016

 
Где ћете увек наћи сигурну луку, ако не у кухињи своје маме? И одрасла деца су ипак само то – нечија деца, а феноменално писмо Зоје Казанжи из Украјине навешће вас да што пре загрлите своју маму, колико год година имали!
majka
Моја мама има 73 године. Додаје ми крушку, и са призвуком извињења у гласу каже: “Не изгледају сјајно, али заиста су укусне! Уз то, у њима нема хемије, сама сам из узгојила. Знам да волиш крушке! Узми!”
Узимам једну, и то уз чашу млека. Волим млеко, а она има флашу у фрижидееру. Пошто одлазим тек прекосутра, дефинитивно ћу вечерати још макар два пута.
Одлазим до кола, седам у њих и крећем да возим.
Поново идем негде. Градови и села остају иза мене – дуг је пут кроз временске зоне. Свратим до маме кад год могу – дакле, онда када сам завршила све друге обавезе. Наклон што сам попила кафу са пријатељицама и средила нокте. Донесем јој нешто лепшо за јело, на брзину питам како је, пажљиво је саслушам и глумим бригу због неке ситнице која је чини нервозном. Онда одем јер имам своје бриге.
Кад год свратим, мама ми скрене пажњу да сам лагано обучена, да ми фали шал и да је то разлог моје грлобоље. Каже ми и да превише радим. Слаже се са мном када кажем да је живот компликован. Разуме да је то разлог што је не обилазим чешће.
Маму и мене дели 40 километара. Редовно је зовем и слушам њене опширне приче о познаницима са пијаце, о њеној сестри, о корову у башти, о томе како ове сезоне парадајз није добро родио, а ни цвеће јој није неко.
Досадне су ми те приче. Чини ми се да јој се никада у животу није десило ништа занимљиво. Љутим се када ми се стално жали на болове у истом делу тела, а неће да иде код лекара. Тада ми каже: “Па коме ћу да се пожалим ако не теби?”
Тада се заледим са слушалицом у руци и схватам колико се некада лоше понашам према њој. Коначно схватам да су сва та безвезна ћаскања и расправе, наши покушаји да држимо лекције једна другој – наш живот. Један једини који имамо.
Тада одем у недоговорену посету. Она ми скува вечеру, а тата сипа вино. Кажем му да не могу јер возим, па га он попије и препричава ми како је добро, па се смејемо.
Када је хладно, навучем мамин џемпер. Чим то види, мама укључи рерун да мало загреје кухињу. Тада сам поново њихова мала девојчица којој праве савршен угођај. Храна је добра, топло је, а свет и проблеми у њему су тако далеко од мене.
Мама, молим те побрини се да живиш још дуго, дуго јер не знам како ћу икада моћи да не чујем твој глас преко телефона. Не знам како ћу без твоје кухиње где ми послужиш вечеру и побринеш се да све буде савршено за твоју девојчицу…
 
Извор: http://zena.blic.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама