Родитељство обухвата много тога, али се можда изнад свега ради о изградњи односа са нашом децом, о тражењу и продубљивању везе. Без ове повезаности, колико год да смо вешти, губимо моћ да будемо родитељи. Као да се одричемо могућности да на своју децу утичемо.
Можда звучи као клише, али повезаност је скоро увек прави одговор и решење. Она је попут противотрова за принуду и сваку казнену методу која минимално може да обликује понашање наше деце.
Међутим, колико год идеја о повезаности звучала једноставно, склони смо томе да је избегавамо. Разлог је у томе што захтева мнооооого више од нас од конвенционалних приступа. Најпре, захтева да будемо рањиви, довољно храбри да се погледамо у огледало и анализирамо основни узрок сопствених емоционалних покретача. Овим се разбија илузија да је родитељство поправљање наше деце – јер није. Родитељство је заправо о нама самима.
Једна од највећих препрека са којима се суочавамо је културно уверење да је одсуство принудне дисциплине (казне) доказ да је родитељ лењ и незаинтересован за васпитавање. Када родитељи не успеју да контролишу своју децу помоћу техника које изазивају страх, анархија ће се ослободити. Деца ће дивљати и завладаће хаос! Али то једноставно није тачно.
Реалност је да када користимо технике попут тајм аута, ми – намерно или не – прекидамо везу са својом децом. Важно је знати, мала деца ће учинити скоро све да задрже осећај повезаности са родитељима. Немају избора него да се повинују, да нас покоре и умире како би повратили везу. Нажалост, то се тумачи као знак да конвенционална дисциплина „функционише“.
Сви родитељи имају моћ повезивања. Свако од нас одлучује како ћемо је користити.
Заузимање позитивног приступа значи коришћење везе као алата. Како се наш однос с дететом продубљује, тако и моћ овог приступа постаје снажнија. Насупрот томе, мејнстрим дисциплина користи однос као оружје, користећи га против деце и слабљење самих односа које треба да ојача.
Срећом, постоји БОЉИ начин. Ево четири практична савета за избегавање тајм-аута и других казни на дневној бази.
1. Повежите се пре него што исправите
„Морате доћи до срца пре него што стигнете до главе.“ Картер Бајтон
Када дете направи грешку или је повређено, његов мозак се искључује и његов емоционални мозак преузима контролу. Када је дете у оваквом стању, учење је немогуће. Дакле, прво се морамо повезати на емоционалном нивоу. Загрлите своје дете, седите са њим, саосећајте и одуприте се искушењу да исправите понашање. Схватите да су изгубили мало достојанства и да се могу осећати посрамљено, уплашено и збуњено. Ретко се дешава да је хитан случај одржати детету лекцију, па оставите то за касније (можда за пет минута, пет сати или пет дана – у зависности од ситуације и старости вашег детета).
Када осетите да ваше дете има већу контролу, покушајте да га наведете да користи логичну леву страну мозга. Др Дан Сигл овај процес назива „именујте га да бисте га укротили“. Један приступ је да замолите своје дете да исприча причу о томе шта се догодило, а ви можете да му помогнете да попуни празнине ако затреба. Прођите кроз догађај, чињеницу по чињеницу и без осуде. На овај начин помажете малишану да обради своје емоције док даје логичан смисао догађају. Уједно се поставља основа за лекцију коју треба научити и емоције које треба регулисати.
2. Одвојте време да будете заједно
Оригинална теорија која подржава „тајм аут“ методу је заснива се на идеји да се деци да времена да размисле о свом понашању како би следећи пут могла да направе бољи избор. Али, у пракси, није важно шта кажемо (или намеравамо), важно је како се дете осећа. Слање детета у изолацију може довести до осећања напуштености, стида и одбачености.
Уместо тога, можемо изабрати проактиван приступ и заједно искористити ВРЕМЕ. „Тајм ин“ уместо „тајм аут“. То је позитивно родитељско средство које помаже деци да науче да обрађују своје емоције, тако да су спремна да решавају проблеме, уче и расту.
Када ваше дете доживи изазован тренутак, позовите га да седне са вама или близу вас док изражава своја осећања док се заједно „хладите“, односно смирујете. Не заборавите да се повежете пре него што исправите, саосећајте, а затим се бавите свим променама које треба да се изврше. Замислите живот из њихове перспективе док чекате „да олуја прође“.
Ово време је улагање у емоционално благостање вашег детета. Градите самопоуздање свог детета и учвршћујете његово поверење у вас. У будућности ће се осећати безбедно да вам се обрате у време кризе.
3. Преформулишите своја очекивања
Утицај очекивања не може се потценити. Џон Милтон је рекао: „Ум може направити рај од пакла или пакао од раја.“
Наша очекивања почињу када су наша деца још бебе. Ако очекујемо да ће до шесте недеља наша беба спавати целу ноћ, а то се не деси почећемо да верујемо да нешто није у реду. Можда почнемо да се осећамо огорчено. Ипак, ако очекујемо да ће се наша беба вероватно будити свака два сата током прве године, и даље ћемо бити подједнако уморни, али можемо донети прикладније одлуке о томе како да управљамо ситуацијом.
И ништа се не мења како наша деца расту. Морамо да препознамо да постоји велики јаз између очекивања друштва о томе како би деца требало да се понашају и како се деца заправо понашају. Пре него што уопште размислимо о покушају да утичемо на понашање наше деце, морамо да се запитамо да ли је то што од њих тражимо разумно. Уместо да захтевамо од нашег двогодишњака да дели играчку, а затим да га кажњавамо због његовог потпуно нормалног понашања – одбијања да то учини, морамо да будемо довољно храбри да се залажемо за нашу децу у нашој култури усмереној на одрасле.
Наша деца су оспособљена да се забављају, играју, уче и тестирају своје границе. Њихово понашање то јасно одражава. Ипак, пречесто, одрасли упадају и покушавају да скрену пажњу само зато што је ситуација незгодна, неугодна или непозната. Ако смо вољни да изазовемо себе да видимо свет са тачке гледишта наше деце, мало је вероватно да ће нам помисао на казну ни пасти на памет.
4. Ако сте у недоумици, поставите себи ово једно питање
Затворите очи на тренутак и замислите да имате проблем у вези или браку. Највероватније се поверавате пријатељу и објашњавате да вас недавно понашање вашег партнера узнемирава. Који савет мислите да бисте добили?
Да ли би вам пријатељ предложио да игноришете свог мужа или жену на прописани временски период, док он тихо седи у углу и размишљају о својим грешкама? Да ли би предложио да му се заплени телефон? Или можда одузимање кључева од аутомобила као последицу „лошег“ понашања?
Или би предложили да ситуацији приступимо мирно, с љубављу и покушамо да решимо ствари кроз искрен, искрен разговор? Посматрање наших акција из другог угла може нам дати промену која нам је потребна. У браку, ово „тајм аут“ понашање би се сматрало игром која би истакла основну патологију неуспешне везе. Зашто је онда прихватљиво или чак охрабрено да се понашамо према деци на овај начин?
Сви људи, без обзира на године, величину, менталне способности или емоционалну зрелост, заслужују да се према њима поступа са једнаким поштовањем. Ако сте икада у недоумици, запитајте се да ли бисте разговарали са својим мужем или најбољим пријатељем на такав начин? Ако је одговор не, онда направите паузу, дубоко удахните и изаберите нове речи.
Истина је: наша деца нису покварена и не треба их поправљати
Заузети позитиван и проактиван приступ модерном родитељству није једноставно. Међутим, када препознамо да ауторитарна брза решења не служе нашој деци, олакшава нам да им се одупремо када се осећамо преоптерећено. Иако је родитељство кроз повезивање можда спор пут, оно гради чврсту основу за нашу децу и наше односе са њима. Када родитељству приступимо на овај начин, ситуације у којима мислимо да је најбољи исход само преживљавање се претварају у тренутке у којима можемо напредовати.
Веза је невидљива сила која посипа звездану прашину по нашим односима.
Даје нам стрпљење да пребродимо фрустрацију и досаду.
Отпорност да љуљамо наше бебе да спавају пети пут заредом.
Самосвест да саосећамо уместо да се осветимо када нас речи наше деце повређују.
И упорност да се гурнемо до граница једноставно никада не бисмо помислили да се приближимо некоме са ким не делимо исту везу која даје живот.
