Roditeljstvo obuhvata mnogo toga, ali se možda iznad svega radi o izgradnji odnosa sa našom decom, o traženju i produbljivanju veze. Bez ove povezanosti, koliko god da smo vešti, gubimo moć da budemo roditelji. Kao da se odričemo mogućnosti da na svoju decu utičemo.
Možda zvuči kao kliše, ali povezanost je skoro uvek pravi odgovor i rešenje. Ona je poput protivotrova za prinudu i svaku kaznenu metodu koja minimalno može da oblikuje ponašanje naše dece.
Međutim, koliko god ideja o povezanosti zvučala jednostavno, skloni smo tome da je izbegavamo. Razlog je u tome što zahteva mnooooogo više od nas od konvencionalnih pristupa. Najpre, zahteva da budemo ranjivi, dovoljno hrabri da se pogledamo u ogledalo i analiziramo osnovni uzrok sopstvenih emocionalnih pokretača. Ovim se razbija iluzija da je roditeljstvo popravljanje naše dece – jer nije. Roditeljstvo je zapravo o nama samima.
Jedna od najvećih prepreka sa kojima se suočavamo je kulturno uverenje da je odsustvo prinudne discipline (kazne) dokaz da je roditelj lenj i nezainteresovan za vaspitavanje. Kada roditelji ne uspeju da kontrolišu svoju decu pomoću tehnika koje izazivaju strah, anarhija će se osloboditi. Deca će divljati i zavladaće haos! Ali to jednostavno nije tačno.
Realnost je da kada koristimo tehnike poput tajm auta, mi – namerno ili ne – prekidamo vezu sa svojom decom. Važno je znati, mala deca će učiniti skoro sve da zadrže osećaj povezanosti sa roditeljima. Nemaju izbora nego da se povinuju, da nas pokore i umire kako bi povratili vezu. Nažalost, to se tumači kao znak da konvencionalna disciplina „funkcioniše“.
Svi roditelji imaju moć povezivanja. Svako od nas odlučuje kako ćemo je koristiti.
Zauzimanje pozitivnog pristupa znači korišćenje veze kao alata. Kako se naš odnos s detetom produbljuje, tako i moć ovog pristupa postaje snažnija. Nasuprot tome, mejnstrim disciplina koristi odnos kao oružje, koristeći ga protiv dece i slabljenje samih odnosa koje treba da ojača.
Srećom, postoji BOLJI način. Evo četiri praktična saveta za izbegavanje tajm-auta i drugih kazni na dnevnoj bazi.
1. Povežite se pre nego što ispravite
„Morate doći do srca pre nego što stignete do glave.“ Karter Bajton
Kada dete napravi grešku ili je povređeno, njegov mozak se isključuje i njegov emocionalni mozak preuzima kontrolu. Kada je dete u ovakvom stanju, učenje je nemoguće. Dakle, prvo se moramo povezati na emocionalnom nivou. Zagrlite svoje dete, sedite sa njim, saosećajte i oduprite se iskušenju da ispravite ponašanje. Shvatite da su izgubili malo dostojanstva i da se mogu osećati posramljeno, uplašeno i zbunjeno. Retko se dešava da je hitan slučaj održati detetu lekciju, pa ostavite to za kasnije (možda za pet minuta, pet sati ili pet dana – u zavisnosti od situacije i starosti vašeg deteta).
Kada osetite da vaše dete ima veću kontrolu, pokušajte da ga navedete da koristi logičnu levu stranu mozga. Dr Dan Sigl ovaj proces naziva „imenujte ga da biste ga ukrotili“. Jedan pristup je da zamolite svoje dete da ispriča priču o tome šta se dogodilo, a vi možete da mu pomognete da popuni praznine ako zatreba. Prođite kroz događaj, činjenicu po činjenicu i bez osude. Na ovaj način pomažete mališanu da obradi svoje emocije dok daje logičan smisao događaju. Ujedno se postavlja osnova za lekciju koju treba naučiti i emocije koje treba regulisati.
2. Odvojte vreme da budete zajedno
Originalna teorija koja podržava „tajm aut“ metodu je zasniva se na ideji da se deci da vremena da razmisle o svom ponašanju kako bi sledeći put mogla da naprave bolji izbor. Ali, u praksi, nije važno šta kažemo (ili nameravamo), važno je kako se dete oseća. Slanje deteta u izolaciju može dovesti do osećanja napuštenosti, stida i odbačenosti.
Umesto toga, možemo izabrati proaktivan pristup i zajedno iskoristiti VREME. „Tajm in“ umesto „tajm aut“. To je pozitivno roditeljsko sredstvo koje pomaže deci da nauče da obrađuju svoje emocije, tako da su spremna da rešavaju probleme, uče i rastu.
Kada vaše dete doživi izazovan trenutak, pozovite ga da sedne sa vama ili blizu vas dok izražava svoja osećanja dok se zajedno „hladite“, odnosno smirujete. Ne zaboravite da se povežete pre nego što ispravite, saosećajte, a zatim se bavite svim promenama koje treba da se izvrše. Zamislite život iz njihove perspektive dok čekate „da oluja prođe“.
Ovo vreme je ulaganje u emocionalno blagostanje vašeg deteta. Gradite samopouzdanje svog deteta i učvršćujete njegovo poverenje u vas. U budućnosti će se osećati bezbedno da vam se obrate u vreme krize.
3. Preformulišite svoja očekivanja
Uticaj očekivanja ne može se potceniti. Džon Milton je rekao: „Um može napraviti raj od pakla ili pakao od raja.“
Naša očekivanja počinju kada su naša deca još bebe. Ako očekujemo da će do šeste nedelja naša beba spavati celu noć, a to se ne desi počećemo da verujemo da nešto nije u redu. Možda počnemo da se osećamo ogorčeno. Ipak, ako očekujemo da će se naša beba verovatno buditi svaka dva sata tokom prve godine, i dalje ćemo biti podjednako umorni, ali možemo doneti prikladnije odluke o tome kako da upravljamo situacijom.
I ništa se ne menja kako naša deca rastu. Moramo da prepoznamo da postoji veliki jaz između očekivanja društva o tome kako bi deca trebalo da se ponašaju i kako se deca zapravo ponašaju. Pre nego što uopšte razmislimo o pokušaju da utičemo na ponašanje naše dece, moramo da se zapitamo da li je to što od njih tražimo razumno. Umesto da zahtevamo od našeg dvogodišnjaka da deli igračku, a zatim da ga kažnjavamo zbog njegovog potpuno normalnog ponašanja – odbijanja da to učini, moramo da budemo dovoljno hrabri da se zalažemo za našu decu u našoj kulturi usmerenoj na odrasle.
Naša deca su osposobljena da se zabavljaju, igraju, uče i testiraju svoje granice. Njihovo ponašanje to jasno odražava. Ipak, prečesto, odrasli upadaju i pokušavaju da skrenu pažnju samo zato što je situacija nezgodna, neugodna ili nepoznata. Ako smo voljni da izazovemo sebe da vidimo svet sa tačke gledišta naše dece, malo je verovatno da će nam pomisao na kaznu ni pasti na pamet.
4. Ako ste u nedoumici, postavite sebi ovo jedno pitanje
Zatvorite oči na trenutak i zamislite da imate problem u vezi ili braku. Najverovatnije se poveravate prijatelju i objašnjavate da vas nedavno ponašanje vašeg partnera uznemirava. Koji savet mislite da biste dobili?
Da li bi vam prijatelj predložio da ignorišete svog muža ili ženu na propisani vremenski period, dok on tiho sedi u uglu i razmišljaju o svojim greškama? Da li bi predložio da mu se zapleni telefon? Ili možda oduzimanje ključeva od automobila kao posledicu „lošeg“ ponašanja?
Ili bi predložili da situaciji pristupimo mirno, s ljubavlju i pokušamo da rešimo stvari kroz iskren, iskren razgovor? Posmatranje naših akcija iz drugog ugla može nam dati promenu koja nam je potrebna. U braku, ovo „tajm aut“ ponašanje bi se smatralo igrom koja bi istakla osnovnu patologiju neuspešne veze. Zašto je onda prihvatljivo ili čak ohrabreno da se ponašamo prema deci na ovaj način?
Svi ljudi, bez obzira na godine, veličinu, mentalne sposobnosti ili emocionalnu zrelost, zaslužuju da se prema njima postupa sa jednakim poštovanjem. Ako ste ikada u nedoumici, zapitajte se da li biste razgovarali sa svojim mužem ili najboljim prijateljem na takav način? Ako je odgovor ne, onda napravite pauzu, duboko udahnite i izaberite nove reči.
Istina je: naša deca nisu pokvarena i ne treba ih popravljati
Zauzeti pozitivan i proaktivan pristup modernom roditeljstvu nije jednostavno. Međutim, kada prepoznamo da autoritarna brza rešenja ne služe našoj deci, olakšava nam da im se odupremo kada se osećamo preopterećeno. Iako je roditeljstvo kroz povezivanje možda spor put, ono gradi čvrstu osnovu za našu decu i naše odnose sa njima. Kada roditeljstvu pristupimo na ovaj način, situacije u kojima mislimo da je najbolji ishod samo preživljavanje se pretvaraju u trenutke u kojima možemo napredovati.
Veza je nevidljiva sila koja posipa zvezdanu prašinu po našim odnosima.
Daje nam strpljenje da prebrodimo frustraciju i dosadu.
Otpornost da ljuljamo naše bebe da spavaju peti put zaredom.
Samosvest da saosećamo umesto da se osvetimo kada nas reči naše dece povređuju.
I upornost da se gurnemo do granica jednostavno nikada ne bismo pomislili da se približimo nekome sa kim ne delimo istu vezu koja daje život.
