Svašta mi, onako usput, zamjeraju.
Što ti nikad ne govorim “Što plačeš? Prestani.”
Što imam razumijevanja za to kad sam ti potrebna i ne mislim da si zbog toga razmažena.
Što mi je u redu da želiš da si sa mnom. Ili s tatom.
Što ti ispunim sve ono što je u mojoj mogućnosti.
Što ti i dalje dozvoljavam da se uspavljuješ onako kako ti želiš.
Što te slušam ponekad kao da si ti mene rodila.
Što te zabavljam.
Ide taj spisak.
Čudno je to kako o roditeljstvu svi sve znaju samo zato što postoje.
A zaboravljaju nešto važno: Da najkraće traje onaj period kad mi možeš zaspati na grudima.
Ali postoji nešto, lavče moje, što oni ne znaju.
Da sam ti ja svaku dlaku pomazila, svaku suzu poljubila, svaku ljutnju zagrlila, svaki skok u razvoju skakala i ja s tobom, nekad od radosti, nekad od nervnog sloma.
Oni ne znaju da smo često mi imale samo jedan smjer: Onaj koji vodi od jedne ka drugoj.
“Ali kad dođem kući, tu si ti.
E, tu će tvrđavicu malo teže srušiti
– to im je izvan dometa.”
Moja tvrđava. Moja država u državi.
Zastava moje nacije.
Moja religija.
Ljubav.
Piše: Brankica Raković