Moja najbolja drugarica je samohrana majka. Njeni dani izgledaju otprilike ovako: ustane, doji bebu dok starije dete gleda crtani, sprema doručak, hrani ih, oblači, pakuje ručak, sprema sebe za posao dok deca gledaju još jedan crtani, vodi decu u jasle i vrtić, hvata prevoz do posla, radi najmanje osam sati, vraća se prevozom u jasle i vrtić po decu, odlaze u kupovinu namirnica, sprema večeru, kupa decu, uspavljuje bebu dok starije dete gleda još jedan crtani, stavlja starije dete u krevet i čita mu priču pokušavajući da ostane budna kako bi sklonila sav haos koji je ostao. Onda čisti kuhinju, sprema rančeve i odeću za sutra, tušira se i bukvalno se onesvešćuje od umora. A sutra, ponovo.
Uprkos svemu, retko ćete je čuti da kuka. Ipak jednom, dok smo sa još nekoliko mama i decom bili na vikend-druženju u parkiću, prokomentarisala je kako bi volela da deca malo manje gledaju televiziju, ali da nema drugog načina da ih zabavi dok se tušira ili sklanja nered. Druga mama je upitala: „A zašto ne probaš da im daš samo bojice ili plastelin? I to će ih zabaviti neko vreme.”
Moja drugarica je uzdahnula i pomalo poraženo odgovorila da bi verovatno mogla, ali da je TV jedini siguran način da ih zabavi 20 minuta, dok za bojice izgube interesovanje već posle dva minuta. A posle treba sređivati za njima.
Onda je krenuo razgovor o hrani pa je druga mama, koja jako mnogo radi i čija deca zato često jedu kupovnu gotovu hranu, rekla da bi volela kad bi mogla da im sprema kuvano noću, ali od umora ne može da se pokrene nakon što decu isprati na spavanje. A onda se u grupi našla još jedna mama koja je posavetovala: „A zašto im ne bi spremala hranu samo vikendom, pa podgrevala tokom nedelje?”
„To je nemoguće” odgovorila je ova mama i objasnila da su vikendi već puni zaostalih domaćih zadataka, spremanja stana, pranja i peglanja veša i drugih obaveza.
Iako tako zvuči, nisu ovi odgovori bili ništa više od iskrene želje da se pomogne. Svaka od ovih mama koja daje savete mislila je da je drugoj mami možda dala neku ideju koja joj ranije nije pala na pamet. Ali ipak, ovi odgovori su mame koje su se požalile ostavile sa gorkim ukusom u ustima. Da su samo malo efikasnije, njihova deca bi jela zdravu hranu umesto kupovne i radila neke kreativne stvari umesto da gledaju TV.
Oh, dobila sam i ja svoje „A zašto ne probaš da…” Kad je moj sin imao samo mesec i po dana, a kad me je drugarica s fakulteta pozvala da se vidimo u gradu. Ja sam živela na periferiji, nekih 40 minuta vožnje prevozom. Morala sam da je odbijem jer jednostavno nisam bila spremna da se suočim sa logistikom pakovanja i vodanja dvoje dece do centra. „A zašto ne možeš samo jedno dete da staviš u kolica, a drugo povedeš za ruku?” upitala me je drugarica. Da, verovatno sam mogla. Ali nisam ni mogla ni želela da se suočim sa svim onim što uz to ide, a što ljudi koji nemaju decu jednostavno ne razumeju. Pakovanje ranca za trogodišnjaka, torbe za bebu, užina, dojenje, uspavljivanje… Ne mogu „samo” ništa. Jer sam preumorna, jer je čuvati dvoje dece prenaporno i jer nije sve „stvar organizacije”.
Zato, predlažem da ove dve fraze izbacimo iz rečnika. Da ih zabranimo. Nije posao rođaka i prijatelja da rešavaju vaše probleme, posebno kad to rešenje nije (a uglavnom nije) otkriće tople vode. Naravno da svi znaju da deca treba umesto TV-a da boje i crtaju. Ne, naš posao je da prijatelju koji se bori i trudi da odgaji svoju porodicu kažemo: „Ma šta se brineš? Koliko smo samo crtaća mi odgledali, pa nismo toliko loše ispali.”
Veliko je iskušenje pokušati da nekom ko vam se požalio ponudite neko svoje rešenje. Ali, ako već vidite da taj neko grca u pokušajima da bude dobar roditelj, možda je bolje rešenje da mu jednostavno ukažete na to koliko se trudi i da će sve biti sasvim u redu.
I da zaboravite zauvek na frazu: „Sve je stvar organizacije”. Jer nije. Ne, uvek i ne svakom.