Pismo jedne mame razara srce: Zaboravit ćeš sine, znam, ali majka neće…
Znam, sine, ti ćeš zaboraviti da sam te jednog utorka gledala kako se praćakaš u rukama vaspitačice i lagano zatvorila vrata sobice u vrtiću. Znam, zaboravićeš svako takvo jutro, moja ubeđivanja, smirivanja, moje prste koje sa tvojih obraza brišu suze. „Mama će doći, kao i uvek. Je l’ tako?“
Zaboravićeš kako sam te nosila kroz kuću i nekom melodijom terala vuka koji je zalutao u tvoj san. Zaboravićeš da sam već tri minuta pošto sam te prvi put ugledala pomislila na tvoju sestru. Kako joj je kod kuće? Je l’ joj nedostajem? Kako će te prihvatiti?
Kažu mi: nisi jedina majka čija deca idu u vrtić i plaču.
Nisam. Ali sam jedina majka svojoj deci.
Poslednjih dana sve češće se pitam zašto to nisam dovoljno. Onoliko koliko ja mislim da treba. Zašto prvo moram da usisam, pa onda da te uzmem u ruke? Zašto moram prvo da operem, pa onda da pročitam priču? Je l’ to tako sve majke rade?
Pa posle, negde oko desetog ili petnaestog rođendana pričaju kako su bile lude. Kako brzo prođe. Kako svi zaborave da l’ je bilo oprano i opeglano, ali se zagrljaji ne zaborave.
Zaboravićeš, sine, znam.
Ali majka neće zaboraviti.
Da se svet okrenuo naglavačke. Da više nije bilo vremena za knjigu. Za film. Za kafu koja se ne prospe ili ne ohladi jer je baš tada vama palo na pamet da se potučete oko igračke, sveske, zar je bitan razlog?!
Ko bi rekao da dvogodišnjak i trogodišnjakinja imaju toliku snagu?
Odakle vam toliki beš? Jesam li ja vas sa njim rodila?
Odakle u vama tolika ljubav? Jesam li vas sa njom oduvek nosila?
Poslednjih dana posebno mislim o tebi. Kako si moje dete, a kako mi se čini da sa tobom ne umem. Pokušavam da te smirim, a ti se ne daš. Na tebi jednostavno „ne radi“ isto što i na tvojoj sestri.
Ona plače na vratima sobice u vrtiću, sa tihom panikom u glasu: „Da se poljubimo“, kaže prvo. Pukne poljubac. „Još jednom.“ Pukne poljubac. „Još jednom.“ Pukne poljubac. „Još jednom.“ A njene suze klize niz moju bradu, očne kapke, obraze. „Mamice. Još jednom.“ Pa me poljubi u ruku, pre nego što se pusti. Pukne srce.
Dok ga sastavljam na putu do kuće, mislim na to kako ti trčiš ka vratima da te uzmem. „Mama!!!“
Jesam li dovoljno dobra? Je l’ znaš da te volim? Da li me osećaš kao što me je ona osećala? Kako se u tvojoj glavi čuje kad podviknem? Kako se čuje uspavanka?
Još malo pa će tvoj drugi rođendan. Šta je sve stalo u te dve godinice osim zbunjene majke? Je l’ možeš da raširiš ruke pa da izmeriš dokle stiže ljubav?
Volela bih da znam šta je sinoć mislila tvoja glava kad si me u pola čitanja priče za laku noć poljubio u obraz.
Ti ćeš, sine, zaboraviti da je bilo potrebno da dva dana najavljujem sestri i tebi svoje odsustvo na dva sata. Čudićeš se nekad, tamo, sa slušalicama u ušima dok te opominjem da očistiš sobu – da li sam stvarno nekad želeo da ona nikad nikuda ne ode?! Zašto ne odeš negde kao druge majke, ne smaraj više sa tom sobom, ja volim haos…
Danima mislim o tome kako si došao na vreme.
Na vreme da shvatim da je život žongliranje u cirkusu. Da posle nekog vremena zaboraviš na publiku. Da ti je bitno samo da ne ispustiš čunjeve i lopte. Da ne ispustiš: ljubav, nežnost, osećaje.
Došao si mi na vreme. Da shvatim da je lako okliznuti se, krenuti „lakšim“ putem. Tamo gde se leleka, kukumavči, imam dvoje male dece, teško je, ništa ne stižem… Teško je. Ali lepo je. Neće postati lakše sve dok ne shvatimo koliko je lepo.
Dobro, mali su ti. Biće lakše kad porastu.
To uvek i svi kažu. Pa smo i vaš tata i ja počeli da ponavljamo kao mantru: biće lakše kad porastu. Biće lakše kad porastu. A onda sam, sine, shvatila pre neki dan i to: kad porasteš, tvoje dugačke noge šutiraće loptu na igralištu, prsti će držati olovku, brisaće nervozno gumicom netačan rezultat zadatka, vući će duge repiće kose tvoje dugonoge sestre. Jednog dana, umesto za ruku ili na mojim leđima, izaći ćete oboje na vrata i viknuti:
– Ćao, mama! Odosmo mi!
Čekajte. A poljubac? – reći ću možda sa krpom za sudove u ruci.
Vi ćete već biti na pola stepeništa.
– Žurimo. Zakasnićemo za čas.
Vi ćete već tada možda zaboraviti, ali ja neću nikad. Sve majke to tako rade. Prvo žure, a posle brišu suze krpom za sudove.
Ko kaže da će biti lakše kad porastete, laže.
Ja već sad ne znam kad si pre do drugog rođendana stigao. O sestrinom četvrtom ne smem ni da mislim. Majke i vreme su valjda u večitoj zavadi.
Vremena nikad dosta. Vreme nikad da prođe.
A časovnik u srcu odbrojava li, odbrojava…
Preskoči svaki put kad se zaboravi na poljubac. Još jedan. Još jedan. Još jedan.
Piše: Srbijanka Stanković
Izvor: Lola magazin