На родитељском састанку једне београдске гимназије поводом краја школске године, разредна је поновила нешто што врло често чујемо у васпитно-образовним установама које се зову школе: „Ја не васпитавам туђу децу“.
Након што се поменута професорка пожалила на разред који води и понашање ученика, једна мајка је питала, ако су већ деца заиста лоша, зашто сви имају примерно владање? Зашто школа не реагује и не кажњава их и шаљиво је поменула да нема даљински управљач којим ће контролисати своје дете од куће, већ очекује да школа постави своја правила којих ће се деца придржавати или неће ићи у ту школу. Разредна је остала упорна да је њено задужење да их научи свом предмету, а не да их васпита.
Ипак, иако могу да разумем да у средњу школу деца долазе као већ добрим делом формиране личности, с тим да их наставници не васпитавају, не бих могла да се сложим.
О, да, и те како их васпитавате, само можда нисте тога свесни. Сложићемо се да су родитељи први и најважнији васпитачи, али не можемо порицати да су наставници и школа одмах иза њих.
Јер, ви јесте њихови узори од првог дана, без обзира на то да ли то примећујете. И својим реаговањем и нереаговањем, ћутањем или јасним изражавањем става, повлачењем или борбом, васпитавате ученике више него што вам се чини.
Васпитавате их својом појавом, стилом облачења, музиком коју слушате, фејсбук и инстаграм профилима и фотографијама које тамо постављате. Својим понашањем, књигама које читате, речником који користите.
Васпитавате их и начином оцењивања, објективношћу, подршком коју дајете или не дајете детету које говори истину или пак оном које лаже. Истицањем позитивних примера. Доласцима на час на време. Начином којим се деци и колегама обраћате, доследношћу, временом које ћете за њих одвојити. Васпитавате их и својим припремљеним или неприпремљеним предавањима, тестовима и брзином којом ћете их прегледати и рећи деци оцене.
То што нећете одреаговати када дете прекорачи границе лепог понашања је такође врло јасно васпитавање тог детета, као и оних који то посматрају. Примерно владање за неотесану децу је такође вид васпитавања, најпре за оне који су то примерно владање заиста заслужили.
Поклањање оцена? Врло јасно васпитавање деце и јасна лекција да није битно трудити се целе године и поштено зарадити своју четворку. Волшебно поправљање свих јединица у двојке (или тројке) у последњој недељи? Није ли то јасна лекција за све њих како школи да приступе наредних година, као и разоткривена фарса иза много пута изговорене реченице „Видећемо се ми у августу“?
Музика која се бира за матурске вечери и прославе у двориштима школе је експлицитно васпитавање „туђе деце“. У једној гимназији (а сигурна сам да није само у тој једној) је директорка рекла девојчици која је била ди-џеј последњег дана матураната у школи да треш, народна музика и слична „комерцијала“ не долазе у обзир. Врло јасно (и надасве позитивно) васпитавање. То што они то можда воле, слушају код куће и на журкама, ову жену није много занимало. У овом простору (школи) тога нема.
Васпитавате их и тако што хитно реагујете, или уопште не реагујете, на случајеве вршњачког насиља. Баш ви, не родитељи него ви, у тој ситуацији од детета правите борца или човека који трпи малтретирање мислећи да је то нормално. Од силеџије правите или бедника или хероја.
Посебно их васпитавате ако се извините кад погрешите, признате своју грешку, јер им тако показујете да нисте савршени и да ни они не морају да буду.
Васпитавате их и јасним правилима која се увек и на свакога примењују.
Још виши степен васпитања је када примером покажете да ћете се супротставити и директору и колегама и сваком другом, без обзира да ли од његове добре воље зависите, ако приметите да није у праву. И када истакнете храбро дете које учини исто. Тада сте сигурни да од својих ђака не правите послушнике који ће се правити да не примећују да брод тоне како се никоме не би замерили.
Васпитавају их много и професори – ентузијасти који их воде на изложбе, концерте и позоришне представе. Који организују у школи књижевне вечери и филмске пројекције. Васпитавају их неуморни наставници који их усмеравају у припремању приредби, учествовању на такмичењима и хуманитарним акцијама. И они који вредне и упорне ставе на огласну таблу или их истакну на родитељским састанцима и наставничким већима.
Начин обраћања деци? Није ли и то васпитавање? Хоћете ли се потрудити да им запамтите имена или ће до краја године деца бити „ти у црвеном“ и „ти са наочарима“?
Има много видова васпитавања деце којих можда само нисте свесни. Учитељица која, када год јој њене обавезе то дозволе, дође на јавни наступ свог ђака у музичкој школи га тиме васпитава и показује му да јој је стало, да подржава то што ради, да га сматра особом, а не само ђаком. Да је једнако битно да њени ђаци буду свестрани и добри људи као да уче и раде школски програм.
Разредна која позове родитеље јер се брине због њиховог детета које се чудно повукло у себе такође примером показује како се посао ради када вам је заиста стало.
Заљубљеници у свој посао који, уместо да бескрајно дуго истичу лоше примере, напротив причају о оним позитивним, најјасније показују шта им је важно. Професори који се усавршавају, читају и прате нове методе подучавања такође васпитавају генерације младих како је важно целог живота учити и не сматрати да знаш све – што је огроман проблем код већине одраслих људи. Још увек има шансе да нове генерације ту грешку исправе.
Примера је безброј. Чак и ако нисте свесни силине своје улоге, имајте у виду да је све, баш све што радите управо васпитавање туђе деце.
Аутор: Маја Бугарчић