Na roditeljskom sastanku jedne beogradske gimnazije povodom kraja školske godine, razredna je ponovila nešto što vrlo često čujemo u vaspitno-obrazovnim ustanovama koje se zovu škole: „Ja ne vaspitavam tuđu decu“.
Nakon što se pomenuta profesorka požalila na razred koji vodi i ponašanje učenika, jedna majka je pitala, ako su već deca zaista loša, zašto svi imaju primerno vladanje? Zašto škola ne reaguje i ne kažnjava ih i šaljivo je pomenula da nema daljinski upravljač kojim će kontrolisati svoje dete od kuće, već očekuje da škola postavi svoja pravila kojih će se deca pridržavati ili neće ići u tu školu. Razredna je ostala uporna da je njeno zaduženje da ih nauči svom predmetu, a ne da ih vaspita.
Ipak, iako mogu da razumem da u srednju školu deca dolaze kao već dobrim delom formirane ličnosti, s tim da ih nastavnici ne vaspitavaju, ne bih mogla da se složim.
O, da, i te kako ih vaspitavate, samo možda niste toga svesni. Složićemo se da su roditelji prvi i najvažniji vaspitači, ali ne možemo poricati da su nastavnici i škola odmah iza njih.
Jer, vi jeste njihovi uzori od prvog dana, bez obzira na to da li to primećujete. I svojim reagovanjem i nereagovanjem, ćutanjem ili jasnim izražavanjem stava, povlačenjem ili borbom, vaspitavate učenike više nego što vam se čini.
Vaspitavate ih svojom pojavom, stilom oblačenja, muzikom koju slušate, fejsbuk i instagram profilima i fotografijama koje tamo postavljate. Svojim ponašanjem, knjigama koje čitate, rečnikom koji koristite.
Vaspitavate ih i načinom ocenjivanja, objektivnošću, podrškom koju dajete ili ne dajete detetu koje govori istinu ili pak onom koje laže. Isticanjem pozitivnih primera. Dolascima na čas na vreme. Načinom kojim se deci i kolegama obraćate, doslednošću, vremenom koje ćete za njih odvojiti. Vaspitavate ih i svojim pripremljenim ili nepripremljenim predavanjima, testovima i brzinom kojom ćete ih pregledati i reći deci ocene.
To što nećete odreagovati kada dete prekorači granice lepog ponašanja je takođe vrlo jasno vaspitavanje tog deteta, kao i onih koji to posmatraju. Primerno vladanje za neotesanu decu je takođe vid vaspitavanja, najpre za one koji su to primerno vladanje zaista zaslužili.
Poklanjanje ocena? Vrlo jasno vaspitavanje dece i jasna lekcija da nije bitno truditi se cele godine i pošteno zaraditi svoju četvorku. Volšebno popravljanje svih jedinica u dvojke (ili trojke) u poslednjoj nedelji? Nije li to jasna lekcija za sve njih kako školi da pristupe narednih godina, kao i razotkrivena farsa iza mnogo puta izgovorene rečenice „Videćemo se mi u avgustu“?
Muzika koja se bira za maturske večeri i proslave u dvorištima škole je eksplicitno vaspitavanje „tuđe dece“. U jednoj gimnaziji (a sigurna sam da nije samo u toj jednoj) je direktorka rekla devojčici koja je bila di-džej poslednjeg dana maturanata u školi da treš, narodna muzika i slična „komercijala“ ne dolaze u obzir. Vrlo jasno (i nadasve pozitivno) vaspitavanje. To što oni to možda vole, slušaju kod kuće i na žurkama, ovu ženu nije mnogo zanimalo. U ovom prostoru (školi) toga nema.
Vaspitavate ih i tako što hitno reagujete, ili uopšte ne reagujete, na slučajeve vršnjačkog nasilja. Baš vi, ne roditelji nego vi, u toj situaciji od deteta pravite borca ili čoveka koji trpi maltretiranje misleći da je to normalno. Od siledžije pravite ili bednika ili heroja.
Posebno ih vaspitavate ako se izvinite kad pogrešite, priznate svoju grešku, jer im tako pokazujete da niste savršeni i da ni oni ne moraju da budu.
Vaspitavate ih i jasnim pravilima koja se uvek i na svakoga primenjuju.
Još viši stepen vaspitanja je kada primerom pokažete da ćete se suprotstaviti i direktoru i kolegama i svakom drugom, bez obzira da li od njegove dobre volje zavisite, ako primetite da nije u pravu. I kada istaknete hrabro dete koje učini isto. Tada ste sigurni da od svojih đaka ne pravite poslušnike koji će se praviti da ne primećuju da brod tone kako se nikome ne bi zamerili.
Vaspitavaju ih mnogo i profesori – entuzijasti koji ih vode na izložbe, koncerte i pozorišne predstave. Koji organizuju u školi književne večeri i filmske projekcije. Vaspitavaju ih neumorni nastavnici koji ih usmeravaju u pripremanju priredbi, učestvovanju na takmičenjima i humanitarnim akcijama. I oni koji vredne i uporne stave na oglasnu tablu ili ih istaknu na roditeljskim sastancima i nastavničkim većima.
Način obraćanja deci? Nije li i to vaspitavanje? Hoćete li se potruditi da im zapamtite imena ili će do kraja godine deca biti „ti u crvenom“ i „ti sa naočarima“?
Ima mnogo vidova vaspitavanja dece kojih možda samo niste svesni. Učiteljica koja, kada god joj njene obaveze to dozvole, dođe na javni nastup svog đaka u muzičkoj školi ga time vaspitava i pokazuje mu da joj je stalo, da podržava to što radi, da ga smatra osobom, a ne samo đakom. Da je jednako bitno da njeni đaci budu svestrani i dobri ljudi kao da uče i rade školski program.
Razredna koja pozove roditelje jer se brine zbog njihovog deteta koje se čudno povuklo u sebe takođe primerom pokazuje kako se posao radi kada vam je zaista stalo.
Zaljubljenici u svoj posao koji, umesto da beskrajno dugo ističu loše primere, naprotiv pričaju o onim pozitivnim, najjasnije pokazuju šta im je važno. Profesori koji se usavršavaju, čitaju i prate nove metode podučavanja takođe vaspitavaju generacije mladih kako je važno celog života učiti i ne smatrati da znaš sve – što je ogroman problem kod većine odraslih ljudi. Još uvek ima šanse da nove generacije tu grešku isprave.
Primera je bezbroj. Čak i ako niste svesni siline svoje uloge, imajte u vidu da je sve, baš sve što radite upravo vaspitavanje tuđe dece.
Autor: Maja Bugarčić