„Мој посао губи смисао. Ја у клин-они у плочу. Не знам да ли желим до краја живота да радим овај Сизифов посао…“, једног дана рекла је моја предивна колегиница, васпитачица која обожава децу и сија увек када је са њима.
„О коме причаш?“, питам је.
„О родитељима. Као да је цео свет полудео“, рече она тужно, претужно.
„Проверићемо то одмах. Можеш ли да донесес прозивник своје групе?“, питам.
Селе смо заједно изнад 25 имена петогодишњака.
„Обележи имена деце о чијим родитељима причаш“, рекох.
Седела је над списком 10 минута и обележила 4 имена од 25.
Насмејала се, одмах јој је било јасно и весело отишла код деце. Њен посао има смисла, и те како.
Свет није у смеру јуриша ка пропасти, али прегласни појединци свакако јесу. Било је и биће их увек и заувек, због равнотеже међу звездама можда – не знам. Али медији преносе другачије, јер негативна вест звони јаче.
Тих дана моја ћерка пожелела је да иде са другарицом напоље. Позвала сам маму. „Шта радите? Имате ли неке планове за овај топли дан?“, питам.
„Немамо. Ја нешто читам, а Маја гледа цртани, па телефон и тако у круг… као и сви њени вршњаци. Ово је лудо време, јадна та деца.“
„Па хајде да их водимо на Штранд?“ кажем весело.
„Не, велика је гужва, дођите код нас.“, позива нас гостољубиво.
„Боље да буду напољу, него под климом. Лето је.“, убеђујем је,“Можемо на базен“.
„Јао, тек је тамо гужва… стварно не могу.“
„Неки парк?“ не одустајем.
„Тамо има пуно беба и мале деце, прерасле су парк“, прелива моју чашу родитељ који се жали на данашњицу и телефоне.
„У реду, ми идемо напоље, а ти размисли чији вршњаци су направили свуда гужву, док је твоје дете пред екраном. Лудо неко време, али у твојој глави као изговор „.
Са две другарице отишли смо у провод и гужву на игралишту и базенима препуним веселе деце, док су неки под климом и уз екране пратили 21. век.
Деца су наша одговорност и ту трендови не постоје. Па како ко хоће, може и зна.
Аутор: Снежана Голић, педагог развојног центра Фактор