У две гимназијe у Србији, које спадају у најеминентније и најстарије, тренутно влада ситуација која превазилази сваки разуман оквир васпитно-образовног деловања. Новосадска Гимназија „Јован Јовановић Змај“, основана је 1810. године, друга је најстарија школа у Србији, одмах после Карловачке гимназије. Пета београдска гимназија настала је 1905. године као прва женска гимназија. Обе школе данас су закључане, њихови ученици расељени по другим школама, а објашњења надлежних готово да нема или су врло штура и нејасна.
Јовина: Закључана цела школа због куполе
У Јовиној гимназији је фебруара затворена свечана сала јер је инспекција утврдила да на куполи постоје недостаци који представљају непосредну опасност. До овде – разумно. Проблем настаје када надлежни одлучују да закључају ЦЕЛУ школу због једне сале. Од септембра ученици похађају наставу у Машинској, Саобраћајној и Хемијској школи, без јасног одговора на питање: зашто?
Купола је изграђена пре десетак година без грађевинске дозволе, што је озбиљан пропуст ондашњег руководства. Школи је дат рок од 60 дана да уклони конструкцију, али купола још увек стоји. Родитељи и наставници безуспешно траже одговор на питање безбедности зграде. Уместо транспарентне комуникације – тишина и игнорисање.
Пета београдска: Инспекције, хакери и освета
Ситуација у Петој београдској гимназији још је озбиљнија. В.д. директорка Данка Нешовић постављена је у фебруару 2025. године, усред студентских блокада. Након њеног доласка, више од 30 професора није добило продужетак уговора. Ученици су 13. октобра ступили у блокаду тражећи њену смену, конституисање Школског одбора, повратак професора и избор директора из колектива.
Након што су ученици прекинули блокаду 24. новембра јер им је обећан конкурс за директора, неколико дана касније школа је затворена, а они на наставу послати у две основне школе, уз скраћене часове и немогућност да се одржи квалитет наставе какав ова гимназија иначе памти, све до ове године. Зашто? Наводно ради санитарне инспекције, провере безбедности и пописа имовине. Директорка тврди да су компјутери хаковани, документација злоупотребљена и да су непозната лица улазила у канцеларије.
Родитељи кажу да њене тврдње немају везе са истином, да је њена канцеларија била закључана и током блокаде. Ученици су документовали стање зграде ПОСЛЕ блокаде – средили су је, чак је и окречили. А онда су расељени у две основне школе на Палилули, са планом наставе који понекад траје и по 10 часова.
Порука система: Бунтовну децу чека освета и казна
Обе ситуације деле исти наратив: након што су ученици и наставници подигли глас против одлука које сматрају неправедним или неутемељеним, долази до затварања школа и расељења.
Онај део јавности који оправдава овакве поступке, воли да пита: „А како је било током блокада? Какав је тад био квалитет наставе?“ Као да су ученици, вршећи легитиман притисак за достојанственији третман, борећи се за своје наставнике и за то да добију знање какво ове школе треба да пруже – заслужили казну.
Систем НЕ СМЕ да се свети
Суштина је једноставна и око ње нема преговора: систем не сме да се свети. Поготово не деци. Поготово не тако што њихово право на образовање у њиховим школама, њиховим учионицама, са њиховим професорима, претвара у талачку кризу.
Блокада је контроверзан чин, то је тачно. Али одговор на то не може бити репресија која се маскира у техничке процедуре. Инспекторат који избија на сцену баш након сукоба. Обећања конкурса који се не расписују. Теорије о хакерским нападима које звуче као оно дечје „пас ми је појео домаћи“.
Млади људи који устају за своје професоре, за принципе, за достојанство својих институција – такви млади људи су ТАЧНО оно што друштво треба. Они су оно што сваки просветни радник у души жели да види: критичку свест, ангажман, спремност да бране оно у шта верују.
А ми им као одговор – дајемо расељење. Полицију у цивилу. Закључане просторије. Недоступне директоре. Испразне изјаве надлежних, а на питање ДО КАД ОВАКО, одговор је – тешко је рећи.
Враћање достојанства школи
Обе гимназије заслужују боље. Заслужују транспарентно објашњење зашто се не могу вратити у своје зграде. Заслужују реалне рокове, не отворено одуговлачење. Заслужују да стекну поверење у институције које су дужне да их штите, не да их кажњавају.
Јовина и Пета нису само зграде. То су институције са историјом дужом од многих држава. То су места где су генерације училе да мисле, да просуђују, да буду грађани. Свако ко их данас третира као полигон за политичке обрачуне или показивање моћи – вреди управо онолико колико вреди свако ко руши уместо да гради.
Деца нису проблем. Проблем су одрасли који сматрају да је светити се деци – политичко решење.
Овај текст је позив свим одговорним да престану са игром моћи и врате се једином што у образовању треба да буде приоритет: добробити ученика. Јер светити се деци није потез достојан човека. А деца ове две гимназије заслужују човечност.