Др Рајовић: Свака нова генерација деце је све слабија. Ево где родитељи греше

3 јуна, 2017

Човек је донео кући 20 животиња, истог облика, величине и боје.
Убрзо је схватио да једна вреди више од свих осталих заједно. Kако је то могуће?
 
Некада се веровало да је интелигенција 100 одсто наследна. Доказано је, међутим, да интелектуалне способности зависе од броја синапси (везе између нервних ћелија), а новија истраживања показују да је чак 50 одсто синапси формирано прије четврте године. Покрет, скакање, ротација, трчање, пењање… подстиче стварање синапси. Живимо, пак, у времену када су деца статична, испред рачунара и телевизора, те одгајамо генерације које се све мање крећу и са све већим бројем развојних сметњи.

Ранко Рајовић, за портал Антена М, говори колико је тешко бити родитељ у дигиталном времену, где најчешће грешимо, те како одгојити малог генијалца.

Игра је главни посао детета и увек ће бити, објашњава др Рајовић. Игра данашње деце и оне од прије коју деценију, међутим, није иста. Променило се окружење, па и дечија забава.

„Деца се данас мање крећу, па самим тим је и детињство другачије. Имамо децу са прекомерном тежином, у порасту је и дијабетес, а у школи учитељи примећују да су данашња деца слабија (моторика, пажња и концентрација) у односу на генерације пре пет и десет година. Kретање је важно за развој мозга, посебно у најранијем детињству, тако да је посао родитеља да дете буде што спретније и окретније, да пуно времена проводи у парку, у природи, на игралишту… Нажалост, истраживања показују да су у порасту проблеми којих раније није било, а то су поремећај говора, дислексија, дискалкулија и друге дисфункције коре великог мозга. Могуће да је то повезано са недостатком кретања, јер истраживања која су рађена у САД показују да деца која имају мало кретања у свакодневним активностима имају смањене структуре великог мозга (базалне ганглије), што може негативно да утиче на когнитивне способности“, наводи Рајовић.
У раном Детињству се поставља темељ даљег функционисања мозга
Рајовић објашњава да је биолошки задатак сваког организма да преживи, а то подразумева што боље прилагођавање околини. Фактори окружења и насљеђа се преплићу, не ђелују као независне цјелине, па је тако генетски материјал подложан променама околине, као што и фактори средине могу да имају већи или мањи утицај на нас у зависности од наше наслијеђене предиспозиције.
„То би значило да је наследан капацитет, а да се тај капацитет развија под утицајем окружења. Ако се окружење мења, а сведоци смо да се мења прилично брзо, онда морамо да мењамо и начин рада са децом у вртићима и школама. Најприроднија и најгенералнија дефиниција интелигенције би можда била – могућност адаптације на окружење и сналажење у животу. У вези са тим важно је знати да у првих неколико година, дете учи веома брзо о окружењу и односу са њим, а тако и о себи много сазнаје. Мозак је у првим годинама невероватно пластичан – има изузузетну способност прилагођавања. Метаболизам мозга је дупло бржи код деце у периоду од четврте до седме године него код одраслих особа“, наводи Рајовић.

Моћ прилагодљивости мозга, демонстрира нам управо учење језика – у којој год средини дете да одрасте, научиће језик који се ту говори.

„Већ дете од пет или шест година, имаће много веће проблеме при савладавању новог језика, али ће и даље имати могућност да га научи као матерњи језик. Међутим, деца са 11 или 12 година, иако ће нови језик у односу на одрасле брзо савладати, тај нови језик никада неће моћи да им постане матерњи. У раном детињству се поставља темељ даљег функционисања мозга. Овај темељ не означава само интелектуално функционисање, већ обухвата све аспекте развоја детета – физички, емоционални, социјални и когнитивни“, истиче наш саговорник.
За постављање тог темеља даљег развоја важна је игра, а у првим годинама најважнији елемент игре – кретање. Важно је, истиче Рајовић, да родитељи не спутавају децу у кретању, већ да им дозволе да, неисцрпну енергију коју имају, што је више могуће потроше на дневном нивоу.
„Врста игре није толико ни важна, колико је важно да у себи носи елементе комплексних и динамичких покрета – ротација, окретање, превртање, пењање, балансирање, итд. Игра такође има важну улогу у социјално-емотивном развоју, па кад год за то постоји прилика дијете треба да се игра са другом ђецом. Родитељи могу и треба да се играју са децом, поготово у првих неколико година, али не смеју да представљају замену за другу децу“, каже Рајовић.

Због дилема које родитељи данас имају у проналажењу сигурних путева кроз детињство, Рајовић је написао двије књиге и то: IQ детета – брига родитеља и Kако развијати IQ ђетета кроз игру. За игру су напомиње, најкорисније играчке које не краду пажњу деце, јер малишани морају активно да усмјеравају пажњу како би остали у процесу играња.

„Видео игрица рецимо одржава пажњу и то веома ефикасно, али не на начин који је природан и који дозвољава детету да „вјежба“ усмеравање пажње. Можемо да претпоставимо да ће дете које проводи много времена пред екраном, и тиме бива константно стимулисано без активног упошљавања пажње, имати проблема да се сутра концентрише на неку тешку или досадну лекцију која захтева од ђетета активно усмеравање пажње и фокус. У исто време, играчке и игре које не преокупирају децу у потпуности, остављају много простора за развој креативности. Није битно о којој играчки се ради, докле год је она детету интересантна, а захтева и дететов ангажман при игри. Заборављене игре, на веома спонтан начин комбинују све ове елементе, и зато их и увек препоручујем“, наводи Рајовић.
 
Где родитељи најчешће греше
Грешке у одгајању деце су саставни дио родитељства, али могу бити и корисне ако се уоче на време. Већину родитељи направе због пренаглашене потребе да дете заштите – што је прва и најчешћа грешка.
„Дете у првим годинама учи без престанка. Формално образовање и учење какво познајемо долази касније, али до тада је дете савладало најтеже градиво – и то се све одвија кроз игру и спонтано. Ретко које дете ће са шест година ставити руку у шољу врелог чаја или несмотрено потрчати по леду. Оно ће бити много опрезније у таквим ситуацијама, не јер су му родитељи 100 пута нешто поновили, већ зато што је до тада на стотине пута пало – на равном, на узбрдици, на степеницама, преко баре, на земљи, трави, плочицама. До тада је, иако тога није свесно, веома добро научило како се преко којих површина прелази, која брзина је потребна, нагиб при ходу, начин ходања. Чак и ако почне да пада, спретно ће то урадити. Овако би бар требало да буде, али рецимо знам да је број необичних повреда при паду деце све већи. Дете које са седам година падне тако да сломи зубе, а при том ни не огребе дланове није научило да пада. Ово свакако није његова грешка, али је проблем што је са седам година касно учити те фундаменталне ствари. Управо из тог разлога презаштићивање може да се подведе под највећу грешку коју родитељи (добронамерно) могу да направе. Ту су још и употреба модерне техологије без ограничења, генерално немогућност постављања граница, недовољно кретања, неурованотежена и нездрава исхрана, касни одласци на спавање, превише обрађена храна итд.“, наводи Рајовић.
 
Савремене технологије – олакшање за родитеље или не?
Сналазе ли се данашња деца боље у виртуелном него у стварном свету, те јесу ли савремене технологије украле детињство? Паметни телефони, рачунари, интернет… изузетно су корисни, али и представљају праве клопке, како за ђецу, тако и за родитеље, јер је тешко одредити границе.
Доктор Рајовић сматра да је у доба дигиталне револуције, родитељство и лакше и теже него некад. У зависности од тога како родитељи гледају на уређаје савремене технологије.

„Да ли их доживљавају као допуну и средство за обогаћивање свакоднених активности или као замену за многе од уобичајених дечијих активности. Ако желите да имате мало посла око детета, неколико сати га оставите са уређајима модерне технологије и једва ћете га и приметити. Нажалост, многи родитељи у моментима умора, расејаности и брига дозвољавају, па чак и подржавају овакво понашање деце. Све је то донекле и у реду, докле год је ограничено вријеме за коришћење рачунара или док ово понашање не прерасте у навику. Kраткорочно гледано, употреба модерних технологија може родитељство и те како да олакша. Али што више дозвољавамо да нам модерне технологије олакшавају родитељство, већа је вероватноћа да ће нам исте те модерне технологије временом донети многе потешкоће – пре свега нашој деци, а на тај начин и нама. Свако време има своје изазове и ако знамо како да се носимо са њима, изазови се претварају у смернице, а не камење о које се спотичемо.“

„Имајући у виду да се тим тестом испитује функционално знање ученика који су завршили основну школу и који ће бити економски продуктивни за 15-20 година, јасно је да ПИСА тест показује развој државе за 15 и више година. И ту се намеће основно питање, где ћемо бити за 15-20 година, ако смо сад испод просека Европе, а Европа је испод просека у односу на Источну Азију. Јасно је да је образовање један од најважнијих стубова друштва и зато је потребно улагати у образовање, уводити добре методе, радити на едукацији прво родитеља, а онда и васпитача и учитеља“, истиче Рајовић.
 
У Црној Гори је програм акредитован и за школе и за вртиће где се спроводи већ неколико година. Организовани су семинари у школама и вртићима, а покренути су и НТЦ центри, и то у Подгорици, Будви, Kотору и Бару. Више о програму можете пронаћи на интернет страници www.ntcucenje.com где текстове пишу стручњаци из неколико области (медицина, психологија, педагогија, специјална едукација) и где можете наћи пуно корисних савета.
Јесте решили мозгалицу са почетка текста? Намењена је ученицима трећег разреда основне школе.
Човек је донeо шкољке, а у једној је нашао бисер.
 
Цео текст прочитајте на  antenam.net

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Др Рајовић: Свака нова генерација деце је све слабија. Ево где родитељи греше"

  1. Natasa каже:

    Odlicna analiza.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама