Neki kažu da je učiteljski posao dosadan. Iz godine u godinu ponavlja se isto gradivo, a prostora za napredovanje nema mnogo. Da ovo nije tačno dokazuju primeri učitelja širom Srbije koji svakog dana na posao dolaze sa željom da svojim đacima budu bolji, da im pruže znanje na način na koji deca danas najbolje uče. A da bi to uspeli, moraju i sami da uče, svakog dana.
Nevena Perić je profesor razredne nastave, specijalista obrazovne tehnologije, master obrazovnih politika. Zaposlena je u OŠ „Dimitrije Davidović“ u Smederevu kao učitelj, pedagoški savetnik. Veruje da je rad na sebi uvek način da idete napred, a njena biografija dokaz je da u učiteljskom poslu mesta za usavršavanje i napredovanje i te kako ima. Na nedavno održanoj dodeli nagrada za Najbolje edukatore u Srbiji, jedno od priznanja je s razlogom pripalo baš njoj.
Šta su mane, a šta prednosti nastavničkog posla i šta to utiče na jednog učitelja da izgubi motivaciju i kako je ona posle skoro tri decenije rada u učionici i dalje ima na pretek, objašnjava Nevevena Perić za Zelenu učionicu.
Nevena, šta za vas znači biti učitelj?
Vratiću se na trenutak na vaš uvod i reći samo – daleko od toga da je posao učitelja dosadan! To je izuzetno dinamičan posao, posao u kome se u svakom trenutku odvija komunikacija sa mnogo različitih aktera školskog života, posao tokom koga se stalno nalazite u novim situacijama. Sva deca su različita, svaka situacija je drugačija u odnosu na sve prethodne. Da, možemo i treba da koristimo prethodna iskustva, ali samo kako bismo rešili novu situaciju. Upravo dinamika i različitost su izazovi koji posao učitelja čine zanimljivim.
Mi nastavnici moramo da se prilagođavamo svim ovim promenama velikom brzinom, da imamo spremne odgovore. Često se nalazimo u situaciji da treba da se branimo jer je naš posao stalno pod lupom javnosti i često nas kritikuju mnogi, od roditelja do novinara.
Svaka generacija učitelju dovodi novu grupu malih ličnosti koje treba upoznati, ostvariti kvalitetan kontakt sa njima, pronaći način kako prići svakom od njih i pomoći mu da iskoristi sve svoje potencijale i izraste u, prvenstveno, dobrog i srećnog čoveka, a zatim i aktivinog člana zajednice u kojoj živi. Ti mali ljudi ovaj posao čine važnim i lepim. Naravno, posao učitelja nije lak, veoma je stresan i odgovoran, ali svest o tome da svojim radom utičete na stasanje tih malih ljudi čini da se svaki učitelj oseća važnim i ispunjenim.
Koje su mane učiteljskog posla i da li ih sve one lepe stvari profesije ipak prevazilaze?
Posao učitelja se mnogo promenio u poslednjih 27 godina koliko ga ja obavljam. Nekada je to više ličilo na opis iz Vašeg uvoda – godinama je program bio isti, ponavljale su se iste priče, a učitelj je bio neprikosnoveni autoritet. Menjala su se deca i to je bio osnovni izazov posla.
Danas se promene programa dešavaju skoro svake godine, nastavnici se stalno suočavaju sa novim zahtevima i to ne samo kada je neposredan rad sa učenicima u pitanju. Promene u društvu donele su nova očekivanja, počev od raznih prava (pri čemu se odgovornosti najčešće zaboravljaju), preko raznih saglasnosti, novih uloga, pravilnika, timova… Mi nastavnici moramo da se prilagođavamo svim ovim promenama velikom brzinom, da imamo spremne odgovore. Često se nalazimo u situaciji da treba da se branimo jer je naš posao stalno pod lupom javnosti i često nas kritikuju mnogi, od roditelja do novinara (pri čemu često kritizeri nemaju baš jasan uvid u situaciju niti dovoljno znanja i informacija da bi sebi smeli da dopuste da kritikuju).
Ipak, rad sa decom je veliki izazov, zahteva različita znanja i veštine (nazvali smo ih kompetencijama), ali i pruža zadovoljstvo zbog ostvarenih rezultata koji nisu lako merljivi. Najčešće se pomisli na nagrade koje dobijaju uspešni učenici, na visok nivo obrazovanja koji steknu oni bolji učenici. Ali, neizmerno je zadovoljstvo kada znate da ste vi doprineli da učenik iz socijalno i obrazovno slabo razvijene sredine nauči da čita, piše, računa, da prvi u porodici upiše i završi srednju školu… Veliko je zadovoljstvo kada vidite da su vaši učenici postali srećni ljudi, osnovali svoje porodice, kada ih sretnete u gradu, a oni zastanu i „siti“ se ispričaju sa vama.
Šta učiteljima danas nedostaje da bi bili još više motivisani da uče i da se usavršavaju?
Poštovanje je ključna reč. Prema nastavnicima su ljudi počeli da postupaju bez osnovnog poštovanja. Mi jesmo narod u kome je karakteristično da svi misle da sve znaju da rade, gde svako predstavnik sportske publike misli da je odličan selektor ili trener, većina ume sama da se leči konsultujući gugl, svi umeju da obavljaju posao nastavnika bolje od nas koji smo za to školovani. Pored toga, stalni komentari o tome kako radimo samo par sati dnevno i imamo tri meseca raspusta godišnje, tj. da smo neradnici koji i inače ništa ne proizvode i samo troše novac iz budžeta, nikako ne mogu da motivišu nastavnike da dodatno uče i usavršavaju se.
Mnogo bi nam posao bio lakši, mnogo bismo se bolje osećali i bili motivisaniji kada bi ljudi više poštovali ono što radimo. Naravno, bilo bi dobro da imamo dobre uslove za rad, počev od opremanja škola do smanjenja broja učenika u odeljenju, ali najvažnije za zadovoljnog radnika je poštovanje i priznavanje značaja njegovog rada. Kada govorim o priznanjima, ona moraju da krenu iz same škole. Svesni smo mi da nećemo uskoro dočekati da nastavnik za neki svoj uspeh, zalaganje dobije novčanu nadoknadu, ali ne bi bilo teško pohvaliti, istaći javno da je uradio nešto dobro. Zadovoljni nastavnici će se truditi da svoj posao obavljaju još bolje, a to podrazumeva i da će raditi na svom razvoju, da će ih to motivisati da uče i usavršavaju se da bi bili još bolji.
Upravo zato je ova nagrada Udruženja Živojin Mišić važna za obrazovanje u Srbiji. Potrebno je da šira javnost čuje da neko hvali i nagrađuje nastavnike jer je naš posao važan i važno je da svi toga postanu svesni.
Udruženje Živojin Mišić dodelilo vam je prestižnu nagradu za Najboljeg edukatora Srbije. Šta vas je kandidovalo za ovo priznanje?
Nagradu za Najboljeg edukatora Srbije nije lako zaslužiti. O tome odlučuje mnogo ljudi koji se detaljno bave radnim biografijama potencijalnih laureata. Među tim ljudima su bivši dobitnici nagrade, ali i predstavnici Ministarstva, zavoda, eminentne ličnosti iz sfere obrazovanja u našoj zemlji. Zato je velika čast biti jedan od dobitnika ovog priznanja.
Ono što je mene izdvojilo među kandidatima za nagradu je svakako moje nastojanje da učenje izmestim iz učionice, odnosno da naučim učenike da mogu i treba da uče svuda, da treba da prepoznaju šta, gde i od koga mogu da nauče. Nastavu često realizujem van zidova škole, u muzeju, biblioteci, Tvrđavi, Regionalnom centru. Tada kao resurse koristim zaposlene u tim institucijama. Pored toga svoje učenike učim da za učenje koriste digitalnu tehnologiju. Trudim se da podstaknem učenike da uče i kreativno se izražavaju, pružam im podršku bez obzira da li je u pitanju podrška onima koji imaju teškoća u učenju ili podrška onima čija interesovanja prevazilaze okvire nastavnog programa.
Smatram da je jako važno da učimo jedni od drugih. Zato sam često učesnik, ali i autor različitih programa stručnog usavršavanja. Tu su i priručnici za učitelje koje sam pisala u saradnji sa koleginicom (jer smatram da dve glave bolje misle i da će uvek kvalitetniji rad nastati kada se dve glave udruže). Poseban izazov mi predstavlja pisanje radne sveske za novi nastavni predmet Digitalni svet.
Kažete da ste autor mnogih seminara i verujete u edukaciju nastavnika. U kojim oblastima je naročito važno da se usavršavaju i budu bolji?
Verujem da uvek postoji nešto što možemo da naučimo i da samo treba prepoznati šta je to što ne znamo. Svako mora prvo da nauči da sam proceni šta je to što ne zna i gde mu je potrebna nadogradnja. Pred nastavnicima se stalno otvaraju neke novine, promena je mnogo i neophodno je pratiti ih. Prethodna godina pokazala nam je da se skoro preko noći situacija može promeniti i da je neophodno da budemo fleksibilni i spremni na promene. Ovo se posebno odnosi na didaktički deo, jer nastava uživo i nastava onlajn nikako ne podrazumeva iste aktivnosti ni učenika ni nastavnika. Ali važno je da unapređujemo svoja znanja i kada je u pitanju podrška učenicima u učenju, komunikacija sa različitim akterima u obrazovnom procesu, vrednovanje svog rada i napredovanja učenika. Upravo je samovrednovanje proces kroz koji svako od nas treba da utvrdi u kojim oblastima nam je potrebno usavršavanje, ali i koje su oblasti u kojima mi možemo da pružimo podršku drugima.
Na kraju, kako vidite početak naredne školske godine? Predviđati jeste nezahvalno, ali da li bi nova runda kombinovanog modela bila pogubna po đake?
Ovo je pitanje koje svi mi često postavljamo sebi. Da, ova godina je bila potpuno drugačija. Mislim da su najbolje prošli učenici mlađeg školskog uzrasta, iako je na učiteljima bio veliki pritisak i teret (duple smene, opasnost od zaražavanja). Učenici starijih razreda osnovne škole i srednjoškolci su prošli mnogo gore. Nerealno je od njih očekivati taj nivo odgovornosti za sopstveno učenje, posebno kada ni roditelji nisu svesni značaja svakodnevnog učenja i obrazovanja uopšte (što je, nažalost, tekovina ratnih godina i tranzicije). A šta nas čeka? Nisam optimista. Verujem da će još biti ovakvih školskih godina. A šta je to što možemo da uradimo da smanjimo negativne posledice? Moje je mišljenje da bismo morali mnogo da se pozabavimo onlajn i hibridnom nastavom. To mora da se reši na sistemskom nivou. Ali ne kozmetički, ne formalnim onlajn obukama.
Za početak, potrebno je pružiti podršku nastavnicima koji nisu vešti u korišćenju digitalnih uređaja (njih još ima i ne smemo da negiramo njihovu potrebu). Potom treba zaista obučiti nastavnike za korišćenje digitalnih platformi i razjasniti razliku između nastave na daljinu i onlajn nastave. Bilo bi idealno kada bi svaka škola imala osobu koja je zadužena za podršku onlajn učenju (ali ne kao neplaćeni dodatak na svakodnevne nastavničke obaveze) i, naravno, horizontalnu razmenu na nivou škole, grada, školske uprave.
Ipak, nastavnici su prethodne godine dokazali da su spremni i sposobni da se snalaze u novim situacijama, tako da sam sigurna da ćemo se snaći i pronaći najbolji način da učenike osposobimo za život koji je pred njima. Neće ni jedna godina biti pogubna za učenike. Moramo imati poverenja i u nastavnike, ali i u učenike!