Неки кажу да је учитељски посао досадан. Из године у годину понавља се исто градиво, а простора за напредовање нема много. Да ово није тачно доказују примери учитеља широм Србије који сваког дана на посао долазе са жељом да својим ђацима буду бољи, да им пруже знање на начин на који деца данас најбоље уче. А да би то успели, морају и сами да уче, сваког дана.
Невена Перић је професор разредне наставе, специјалиста образовне технологије, мастер образовних политика. Запослена је у ОШ „Димитрије Давидовић“ у Смедереву као учитељ, педагошки саветник. Верује да је рад на себи увек начин да идете напред, а њена биографија доказ је да у учитељском послу места за усавршавање и напредовање и те како има. На недавно одржаној додели награда за Најбоље едукаторе у Србији, једно од признања је с разлогом припало баш њој.
Шта су мане, а шта предности наставничког посла и шта то утиче на једног учитеља да изгуби мотивацију и како је она после скоро три деценије рада у учионици и даље има на претек, објашњава Невевена Перић за Зелену учионицу.
Невена, шта за вас значи бити учитељ?
Вратићу се на тренутак на ваш увод и рећи само – далеко од тога да је посао учитеља досадан! То је изузетно динамичан посао, посао у коме се у сваком тренутку одвија комуникација са много различитих актера школског живота, посао током кога се стално налазите у новим ситуацијама. Сва деца су различита, свака ситуација је другачија у односу на све претходне. Да, можемо и треба да користимо претходна искуства, али само како бисмо решили нову ситуацију. Управо динамика и различитост су изазови који посао учитеља чине занимљивим.
Ми наставници морамо да се прилагођавамо свим овим променама великом брзином, да имамо спремне одговоре. Често се налазимо у ситуацији да треба да се бранимо јер је наш посао стално под лупом јавности и често нас критикују многи, од родитеља до новинара.
Свака генерација учитељу доводи нову групу малих личности које треба упознати, остварити квалитетан контакт са њима, пронаћи начин како прићи сваком од њих и помоћи му да искористи све своје потенцијале и израсте у, првенствено, доброг и срећног човека, а затим и активиног члана заједнице у којој живи. Ти мали људи овај посао чине важним и лепим. Наравно, посао учитеља није лак, веома је стресан и одговоран, али свест о томе да својим радом утичете на стасање тих малих људи чини да се сваки учитељ осећа важним и испуњеним.
Које су мане учитељског посла и да ли их све оне лепе ствари професије ипак превазилазе?
Посао учитеља се много променио у последњих 27 година колико га ја обављам. Некада је то више личило на опис из Вашег увода – годинама је програм био исти, понављале су се исте приче, а учитељ је био неприкосновени ауторитет. Мењала су се деца и то је био основни изазов посла.
Данас се промене програма дешавају скоро сваке године, наставници се стално суочавају са новим захтевима и то не само када је непосредан рад са ученицима у питању. Промене у друштву донеле су нова очекивања, почев од разних права (при чему се одговорности најчешће заборављају), преко разних сагласности, нових улога, правилника, тимова… Ми наставници морамо да се прилагођавамо свим овим променама великом брзином, да имамо спремне одговоре. Често се налазимо у ситуацији да треба да се бранимо јер је наш посао стално под лупом јавности и често нас критикују многи, од родитеља до новинара (при чему често критизери немају баш јасан увид у ситуацију нити довољно знања и информација да би себи смели да допусте да критикују).
Ипак, рад са децом је велики изазов, захтева различита знања и вештине (назвали смо их компетенцијама), али и пружа задовољство због остварених резултата који нису лако мерљиви. Најчешће се помисли на награде које добијају успешни ученици, на висок ниво образовања који стекну они бољи ученици. Али, неизмерно је задовољство када знате да сте ви допринели да ученик из социјално и образовно слабо развијене средине научи да чита, пише, рачуна, да први у породици упише и заврши средњу школу… Велико је задовољство када видите да су ваши ученици постали срећни људи, основали своје породице, када их сретнете у граду, а они застану и „сити“ се испричају са вама.
Шта учитељима данас недостаје да би били још више мотивисани да уче и да се усавршавају?
Поштовање је кључна реч. Према наставницима су људи почели да поступају без основног поштовања. Ми јесмо народ у коме је карактеристично да сви мисле да све знају да раде, где свако представник спортске публике мисли да је одличан селектор или тренер, већина уме сама да се лечи консултујући гугл, сви умеју да обављају посао наставника боље од нас који смо за то школовани. Поред тога, стални коментари о томе како радимо само пар сати дневно и имамо три месеца распуста годишње, тј. да смо нерадници који и иначе ништа не производе и само троше новац из буџета, никако не могу да мотивишу наставнике да додатно уче и усавршавају се.
Много би нам посао био лакши, много бисмо се боље осећали и били мотивисанији када би људи више поштовали оно што радимо. Наравно, било би добро да имамо добре услове за рад, почев од опремања школа до смањења броја ученика у одељењу, али најважније за задовољног радника је поштовање и признавање значаја његовог рада. Када говорим о признањима, она морају да крену из саме школе. Свесни смо ми да нећемо ускоро дочекати да наставник за неки свој успех, залагање добије новчану надокнаду, али не би било тешко похвалити, истаћи јавно да је урадио нешто добро. Задовољни наставници ће се трудити да свој посао обављају још боље, а то подразумева и да ће радити на свом развоју, да ће их то мотивисати да уче и усавршавају се да би били још бољи.
Управо зато је ова награда Удружења Живојин Мишић важна за образовање у Србији. Потребно је да шира јавност чује да неко хвали и награђује наставнике јер је наш посао важан и важно је да сви тога постану свесни.
Удружење Живојин Мишић доделило вам је престижну награду за Најбољег едукатора Србије. Шта вас је кандидовало за ово признање?
Награду за Најбољег едукатора Србије није лако заслужити. О томе одлучује много људи који се детаљно баве радним биографијама потенцијалних лауреата. Међу тим људима су бивши добитници награде, али и представници Министарства, завода, еминентне личности из сфере образовања у нашој земљи. Зато је велика част бити један од добитника овог признања.
Оно што је мене издвојило међу кандидатима за награду је свакако моје настојање да учење изместим из учионице, односно да научим ученике да могу и треба да уче свуда, да треба да препознају шта, где и од кога могу да науче. Наставу често реализујем ван зидова школе, у музеју, библиотеци, Тврђави, Регионалном центру. Тада као ресурсе користим запослене у тим институцијама. Поред тога своје ученике учим да за учење користе дигиталну технологију. Трудим се да подстакнем ученике да уче и креативно се изражавају, пружам им подршку без обзира да ли је у питању подршка онима који имају тешкоћа у учењу или подршка онима чија интересовања превазилазе оквире наставног програма.
Сматрам да је јако важно да учимо једни од других. Зато сам често учесник, али и аутор различитих програма стручног усавршавања. Ту су и приручници за учитеље које сам писала у сарадњи са колегиницом (јер сматрам да две главе боље мисле и да ће увек квалитетнији рад настати када се две главе удруже). Посебан изазов ми представља писање радне свеске за нови наставни предмет Дигитални свет.
Кажете да сте аутор многих семинара и верујете у едукацију наставника. У којим областима је нарочито важно да се усавршавају и буду бољи?
Верујем да увек постоји нешто што можемо да научимо и да само треба препознати шта је то што не знамо. Свако мора прво да научи да сам процени шта је то што не зна и где му је потребна надоградња. Пред наставницима се стално отварају неке новине, промена је много и неопходно је пратити их. Претходна година показала нам је да се скоро преко ноћи ситуација може променити и да је неопходно да будемо флексибилни и спремни на промене. Ово се посебно односи на дидактички део, јер настава уживо и настава онлајн никако не подразумева исте активности ни ученика ни наставника. Али важно је да унапређујемо своја знања и када је у питању подршка ученицима у учењу, комуникација са различитим актерима у образовном процесу, вредновање свог рада и напредовања ученика. Управо је самовредновање процес кроз који свако од нас треба да утврди у којим областима нам је потребно усавршавање, али и које су области у којима ми можемо да пружимо подршку другима.
На крају, како видите почетак наредне школске године? Предвиђати јесте незахвално, али да ли би нова рунда комбинованог модела била погубна по ђаке?
Ово је питање које сви ми често постављамо себи. Да, ова година је била потпуно другачија. Мислим да су најбоље прошли ученици млађег школског узраста, иако је на учитељима био велики притисак и терет (дупле смене, опасност од заражавања). Ученици старијих разреда основне школе и средњошколци су прошли много горе. Нереално је од њих очекивати тај ниво одговорности за сопствено учење, посебно када ни родитељи нису свесни значаја свакодневног учења и образовања уопште (што је, нажалост, тековина ратних година и транзиције). А шта нас чека? Нисам оптимиста. Верујем да ће још бити оваквих школских година. А шта је то што можемо да урадимо да смањимо негативне последице? Моје је мишљење да бисмо морали много да се позабавимо онлајн и хибридном наставом. То мора да се реши на системском нивоу. Али не козметички, не формалним онлајн обукама.
За почетак, потребно је пружити подршку наставницима који нису вешти у коришћењу дигиталних уређаја (њих још има и не смемо да негирамо њихову потребу). Потом треба заиста обучити наставнике за коришћење дигиталних платформи и разјаснити разлику између наставе на даљину и онлајн наставе. Било би идеално када би свака школа имала особу која је задужена за подршку онлајн учењу (али не као неплаћени додатак на свакодневне наставничке обавезе) и, наравно, хоризонталну размену на нивоу школе, града, школске управе.
Ипак, наставници су претходне године доказали да су спремни и способни да се сналазе у новим ситуацијама, тако да сам сигурна да ћемо се снаћи и пронаћи најбољи начин да ученике оспособимо за живот који је пред њима. Неће ни једна година бити погубна за ученике. Морамо имати поверења и у наставнике, али и у ученике!