Сви већ знају да није пристојно питати људе кад ће беба. Али, знате шта још није пристојно?

26 јула, 2022

Питање из наслова не постављам никад. Ни свом рођеном брату га нисам поставила ниједном, док ми сами нису рекли да стиже беба (да, ових дана постаћу тетка прелепог анђела :)).

Али, да се вратимо на “каће беба”. Питање које сматрам неумесним, непријатним, ружним и, рећи ћу – помало безосећајним. Да, тако је, због оних који можда силно желе, али им се беба једноставно не дешава, па им је свако “кад ће беба” као со на рану. А они који бебу не желе, нису дужни да то ником објашњавају.

Ја сам своје желела, родила и сад не постоји ништа на свету што бих радије имала него њих. Али, да се не лажемо, било је ту баш много одрицања. Избора које сам правила да би било боље деци, стављајући себе на друго место. А то је, вероватно, оно на шта нису спремни они који децу не желе. И то је у реду.

Исто као што је у реду то што ја не желим – пса. Или мачку. Или зеца. Да, ту долазимо до поенте овог текста и чињенице да некако није умесно неког питати зашто не жели бебу, али свакако је прихватљиво убеђивати људе да ће им пас променити живот. Е па – није. Ружно је и иритантно. “Али, деца расту здравија, срећнија и емпатичнија.” – чула сам милион пута. Дакле, ако не набавим пса, буквално ускраћујем срећу и здравље својој деци?

Животиње волим, радо помазим пса који ми приђе у парку, али сад не желим свог. Одлучила сам да је двоје деце довољно живих бића које зависе од мене и да је мој капацитет, а и матерински инстинкт тиме у потпуности испуњен.

Али, авај. Увек има оних који ће вас без имало задршке питати – зашто не узмете себи то маче на улици које храните понекад или зашто не усвојите тог пса за ког сте поделили апел да се удомљава? Ето, деца би волела, била би сигурно срећна, а и нема такве искрене љубави међу људима какву пружају животиње. Ако изузмемо то да се са овим не слажем, остаје и даље чињеница да је наша породица и то ко ће њу чинити – наша ствар.

Можда немам простора у стану.

Можда немам финансијске услове.

Можда нема ко да га причува кад путујемо, а не желим да остављам животињу у пансиону.

Можда сам имала пса ког сам ОБОЖАВАЛА и не желим својој деци да приредим бол који ће неизоставно доћи кад га више не буде.

Можда само не волим длаке у стану или не желим да устајем раније да бих шетала пса.

Сваки од ових разлога апсолутно је легитиман. Зато, ако имате и обожавате свог малог крзнатог пријатеља, заиста ми је драго због вас. Али, то је ваша срећа и не намећите је ником другом. Не шаљите пријатељима који немају љубимца слике слатких штенаца који се удомљавају и не убеђујте их да не знају шта губе ако не узму пса. Знају, али су тако одлучили.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама