Док се у већем делу Европе о телевизији већ годинама говори као о медију у повлачењу, у Србији прича иде другим током. Према подацима агенције Eurodata TV Worldwide за 2024. годину, просечан гледалац у Србији проведе пет сати и 24 минута дневно испред ТВ екрана — чак 74 одсто више од европског просека. То није статистичка аномалија једне године, већ континуитет који траје деценијама.
Двадесет година навике која се не ломи лако
Да је реч о дугом тренду показује податак из 2009. године, када су Срби у просеку гледали телевизију шест сати дневно — тада највиши просек у Европи. Пет година касније, 2014, извештај који је објавио РТЛ потврдио је да Србија остаје на врху европске лествице, са око пет сати дневно, више него у Мађарској, а дупло више него у Аустрији.
Званични Ниелсенови подаци за 2023. бележе исти ниво као и годину раније — 5 сати и 21 минут дневно за популацију старију од четири године. Најновији, 2024. податак иде корак даље: гледаност је чак благо порасла и код најмлађе групе, 15 до 24 године, која је у последње три године додала 18 минута дневно упркос увреженом мишљењу да млади масовно напуштају класичну телевизију.
Ко највише гледа — и зашто то није случајно
Гледаност у Србији није равномерно распоређена. Према Ниелсеновим подацима за 2023, малолетна популација проводи око 2 сата и 34 минута дневно уз ТВ, комерцијална група од 18 до 49 година око 3 сата и 49 минута, док старији од 50 година — највернији аудиторијум — проводе чак 7 сати и 51 минут дневно. Та разлика није само питање година, него и нечег дубљег: образовања, запослености и материјалног положаја.
Ово није само домаћа специфичност. Озбиљна међународна истраживања годинама документују такозвани обрнути социоекономски градијент у гледању телевизије — што је нижи ниво образовања и прихода, то је време проведено уз ТВ дуже.
Логика иза тога је прилично једноставна: телевизија је и даље најјефтинији, најдоступнији и „најпасивнији“ облик провођења слободног времена, па људи са мање расположивог дохотка и мање приступа алтернативама (путовања, изласци, скупљи хобији) статистички гледано проводе више времена уз екран. Незапосленост и пензионисање додатно ослобађају време које се, у недостатку других структура дана, често пуни телевизијом.
Примењено на Србију, овај образац се добро уклапа у слику: старији просек становништва, већи удео пензионера и незапослених у односу на западноевропски просек, исељавање млађих и образованијих генерација, као и релативно ограничен расположиви доходак за скупље форме забаве — све су то фактори који системски гурају просечно време гледања навише, независно од саме програмске понуде.
Шта број говори о друштву
Време проведено испред телевизора ретко је само питање слободног времена. Оно одсликава структуру свакодневице једног друштва — ко има времена и новца за алтернативе, а ко не; колико је популација остарела; и колико је телевизија остала централно место окупљања, како породичног тако и националног. Велики спортски догађаји и обраћања државног врха и даље редовно доминирају листама најгледанијих садржаја у Србији — што говори о телевизији као последњем преосталом медију масовног, истовременог окупљања, функцији коју фрагментисани интернет није успео да преузме на исти начин.
Благи пораст гледаности код најмлађих у последње три године сугерише и да су најаве о „смрти телевизије“ можда прецениле брзину промене навика — бар када је реч о Србији. Оно што се мења није толико колико времена проводимо уз ТВ, колико како: све чешће уз други екран у руци и уз могућност да програм гледамо када нама одговара, али ретко потпуно без њега.