Dok se u većem delu Evrope o televiziji već godinama govori kao o mediju u povlačenju, u Srbiji priča ide drugim tokom. Prema podacima agencije Eurodata TV Worldwide za 2024. godinu, prosečan gledalac u Srbiji provede pet sati i 24 minuta dnevno ispred TV ekrana — čak 74 odsto više od evropskog proseka. To nije statistička anomalija jedne godine, već kontinuitet koji traje decenijama.
Dvadeset godina navike koja se ne lomi lako
Da je reč o dugom trendu pokazuje podatak iz 2009. godine, kada su Srbi u proseku gledali televiziju šest sati dnevno — tada najviši prosek u Evropi. Pet godina kasnije, 2014, izveštaj koji je objavio RTL potvrdio je da Srbija ostaje na vrhu evropske lestvice, sa oko pet sati dnevno, više nego u Mađarskoj, a duplo više nego u Austriji.
Zvanični Nielsenovi podaci za 2023. beleže isti nivo kao i godinu ranije — 5 sati i 21 minut dnevno za populaciju stariju od četiri godine. Najnoviji, 2024. podatak ide korak dalje: gledanost je čak blago porasla i kod najmlađe grupe, 15 do 24 godine, koja je u poslednje tri godine dodala 18 minuta dnevno uprkos uvreženom mišljenju da mladi masovno napuštaju klasičnu televiziju.
Ko najviše gleda — i zašto to nije slučajno
Gledanost u Srbiji nije ravnomerno raspoređena. Prema Nielsenovim podacima za 2023, maloletna populacija provodi oko 2 sata i 34 minuta dnevno uz TV, komercijalna grupa od 18 do 49 godina oko 3 sata i 49 minuta, dok stariji od 50 godina — najverniji auditorijum — provode čak 7 sati i 51 minut dnevno. Ta razlika nije samo pitanje godina, nego i nečeg dubljeg: obrazovanja, zaposlenosti i materijalnog položaja.
Ovo nije samo domaća specifičnost. Ozbiljna međunarodna istraživanja godinama dokumentuju takozvani obrnuti socioekonomski gradijent u gledanju televizije — što je niži nivo obrazovanja i prihoda, to je vreme provedeno uz TV duže.
Logika iza toga je prilično jednostavna: televizija je i dalje najjeftiniji, najdostupniji i „najpasivniji“ oblik provođenja slobodnog vremena, pa ljudi sa manje raspoloživog dohotka i manje pristupa alternativama (putovanja, izlasci, skuplji hobiji) statistički gledano provode više vremena uz ekran. Nezaposlenost i penzionisanje dodatno oslobađaju vreme koje se, u nedostatku drugih struktura dana, često puni televizijom.
Primenjeno na Srbiju, ovaj obrazac se dobro uklapa u sliku: stariji prosek stanovništva, veći udeo penzionera i nezaposlenih u odnosu na zapadnoevropski prosek, iseljavanje mlađih i obrazovanijih generacija, kao i relativno ograničen raspoloživi dohodak za skuplje forme zabave — sve su to faktori koji sistemski guraju prosečno vreme gledanja naviše, nezavisno od same programske ponude.
Šta broj govori o društvu
Vreme provedeno ispred televizora retko je samo pitanje slobodnog vremena. Ono odslikava strukturu svakodnevice jednog društva — ko ima vremena i novca za alternative, a ko ne; koliko je populacija ostarela; i koliko je televizija ostala centralno mesto okupljanja, kako porodičnog tako i nacionalnog. Veliki sportski događaji i obraćanja državnog vrha i dalje redovno dominiraju listama najgledanijih sadržaja u Srbiji — što govori o televiziji kao poslednjem preostalom mediju masovnog, istovremenog okupljanja, funkciji koju fragmentisani internet nije uspeo da preuzme na isti način.
Blagi porast gledanosti kod najmlađih u poslednje tri godine sugeriše i da su najave o „smrti televizije“ možda precenile brzinu promene navika — bar kada je reč o Srbiji. Ono što se menja nije toliko koliko vremena provodimo uz TV, koliko kako: sve češće uz drugi ekran u ruci i uz mogućnost da program gledamo kada nama odgovara, ali retko potpuno bez njega.