Све је већи број деце са здравственим проблемима и поремећајима попут кардиореспираторног поремећаја, дијабетеса, хипертензије, астме, поремећајима учења, пажње и концентрације. Тешко би било указати и издвојити све факторе који доприносе овом тренду, али већину тих фактора, из најбоље намере, у живот детета уносе родитељи. И то раде убеђени да ће дете бити срећно, заштићено и да га тако спремају за живот. Али истина је другачија…
Идемо редом, први и највећи проблем је НЕДОСТАТАК КРЕТАЊА
Недостатак физичке активности и седентерни стил живота имају велику улогу у повећаном броју развојних поремећаја, јер дете има велику енергију која му је биолошки дата за кретање.
Кретањем оно развија нервне путеве и активира важне регије коре великог мозга. И није ту важно само ходање, као облик кретања, него и моторичке активности које дете има приликом померања руку, главе, координација око-рука, равнотежа итд. Уколико се дете мање креће, неискоришћена енергија му не да да спава у очекивано време, што већина родитеља и примећује. Уз то, употреба уређаја нове технологије се исто доводи у везу са недостатком сна, нерегуларним циклусима спавања, лошијим квалитетом сна и повећаним умором током дана, што може негативно да утиче на развој мозга. Ту је потребно бити опрезан, јер родитељи често попуштају и дозвољавају детету прекомерну употребу ових уређаја.
Потреба детета је да се креће и треба га у томе подржавати и водити што чешће у парк, на игралиште у природу, а смањивати време проведено пред екраном. Већина деце ће потрчати у сусрет „блатњавој барици“ са жељом да по њој газе, скакућу или је прескоче.
Одакле та потреба? Најважнији посао мозга је прикупљање, а затим и обрада информација, што и јесте интелигенција. Управо због тога дете у периоду развоја има инстиктивну потребу да сакупи што више информација, тј. да научи што више, а тако се стварају везе између појединих делова коре великог мозга, што позитивно утиче на развој когнитивних способности детета. Обрађивање и повезивање информација је суштина интелигенције и разумљиво је зашто дете мора да скаче по блату, да се пење на дрвеће, да скаче по кревету, јер на тај начин стимулише развој својих когнитивних способности. Зато је важно да дете у периоду детињства што више времена проводи у трчању, скакању, прескакању, провлачењу, да борави у природи и сл.
Исхрана
Важан фактор за развој мозга је исхрана, која је знатно промењена модерним стилом живота. Све је више висококалоричне хране, конзерванаса, вештачких боја и додатака који храну чине укуснијом. Иако је ова тема преопширна, важно је напоменути да поред добро познатог утицаја шећера на психофизичко стање, прекомерно уношење шећера у адолесцентском периоду утиче на то како се доживљава награда у одраслом добу. Како је показало истраживање неуронаучнице Николе Авена, пречесто активирање система за награђивање (који је задужен за осећај задовољства и ужитка), што сваки слатки залогај управо и ради, може да доведе до проблема као што су губитак контроле, повећана толеранција на шећер и јака жеља за храном.
Експеримент који је рађен на малим животињама 2012. године је показао да исхрана богата фруктозом успорава активност мозга, тиме саботирајући меморију и учење. Такође, све је више доказа да је исхрана богата шећером доводи до неуродегенеративних обољења попут Алцхајмерове болести. Неки научници су чак почели Алцхајмерову болест да називају Дијабетес тип 3. У периоду трудноће и првим годинама живота, правилна и балансирана исхрана је неопходна за оптималан развој мозга. Недостаци хранљивих материја попут гвожђа или јода могу да утичу на когнитивни и моторички развој. Многи други нутритиенти попут холина, фолне киселине и цинка су повезани са раним функционисањем мозга. Неправилна исхрана или недостатак балансиране исхране у раном детињству се доводи у везу са проблемима у учењу и развоју. Дуготрајне последице укључују ниско постигнуће у школи, емоционалне проблеме и слабо здравље. Можда је пример јода и најпознатији пример важности неког микроелемента за правилан раст и развој. Јод је есенцијалан за нормалан раст и развој деце, а пре свега за нормалан развој централног нервног система и интелигенције у прве три године живота. Европска агенција за безбедност хране (ЕФСА) чак тврди да постоји јасна веза између нивоа јода који жена има током трудноће и касније интелигенције детета. Постоје и истраживања која говоре да је јод важан у повезивању неурона, а од формирања тих веза (синапси) зависи и интелектуални капацитет детета.
Досада
Деци је свако искуство ново; или у најмању руку није још устаљено и претворено у рутину, било рутинску перцепцију или рутински одзив. На пример, мало дете које је довољно близу прозора да види голуба који је управо слетео на симс, овај призор ће веома бурно доживети. Уследиће палета реакција – све у вези са овим догађајем биће му ново. У једном дану дете прође кроз много оваквих њему несвакидашњих и нових доживљаја. Одрасла особа, све и да гледа кроз прозор, ако уопште и региструје тог истог голуба, најчешће му неће придати ни мрвицу пажње. Док се мозак још интензивно развија, количина менталне енергије неопходна за нормално функционисање је велика. До четврте године метаболизам мозга постаје дупло бржи него што је код одраслих, и остаје висок све до почетка пубертета. Дете невероватном брзином учи, па се енергетски ресурси улажу скоро искључиво у садашњи тренутак, јер ментални модели света морају константно да се подешавају како би дошло до оптималне адаптације. Управо због тога је важно омогућити детету да има своје време, да има осећај досаде и да само решава тај непријатан осећај и да налази адекватну активности и игру. У игри дете искуси тзв. стање тока (енг. flow), што је стање заноса, комплетне концентрације и обузетости тренутном активношћу. Дете се претвара у своју игру, нестаје осећај времена. У овим моментима заноса лучи се допамин, наша биолошка награда која долази у виду осећаја задовољства. То је награда коју нам даје мозак, јер смо научили нешто ново, па ћемо вероватно и лакше преживети и тако ће мозак обавити лакше своју основну функцију – преживљавање. Иако је и код одраслих ово понашање заступљено, код деце је оно интензивно. Потребно је допустити детету да му време споро пролази, јер та драгоценост није вечна. Није добро гушити га различитим активностима које су ту да се побрину за непрекидну анимацију и елиминисање досаде. Нека дете осети терет времена, нека научи са њим да живи, а не да од њега бежи. Детету време јесте; јуче и сутра су само неке мутњикаве речи које велики користе. Не треба прекидати то време, јер сконцентрисано дете које у машти осмишљава приче, додаје ликове у своју игру развија важне способности: размишљање, машту и креативност. Осећај досаде је непријатан и дете мора само да га решава, јер ако одрасли елиминишу детету досаду, и ако буду испуњавали жеље и помагали да му не буде досадно, изгубиће се важна карика у развоју детета.
Зато родитељи опрез, мислећи да чинимо нешто корисно или да усрећујемо дете што стално испуњавамо бројне захтеве и жеље, заправо радимо против своје деце.
Извор: salveopharma.rs