Tako deca rastu

mart 14, 2016

„Zvali iz vrtića, udario se u glavu. Ivana kreće po njega, a ja idem tamo…“ baš tako, iz vedra neba. Poruku sam čitao dok sam razgovarao sa klijentom.
deca
Razgovor sam na najljubazniji mogući način završio u nekoliko sekundi, odjavio se u firmi i sleteo na parking. Marfi je opet uzeo zakon u svoje ruke: Oni-koji-žive-u-gradu-a-mislim-da-ne-bi-trebali (nego lepo, na neki proplancima i livadama…) su parkirali nekoliko automobila tako da je meni trebalo strpljenje i koncentracija šahovskog velemajstora da se isparkiram. Pročitajte prve redove ovog bloga i biće vam jasno da to nije bilo moguće. „┌¥€∞™!$%%₹….!“ i svašta sam još izgovorio. Sve po spisku. Trubio sam i odskakivao od sedišta. Nije vredelo, očešao sam auto i izleteo sa parkinga kao iz praćke.
Imali smo jedno jako loše iskustvo iz prethodnog vrtića i sećanja su nemilice krenula da naviru. Pravi karusel slika u glavi. Jedan deo ti govori da će sve biti u redu, drugi se pita hoće li sve biti ok, treći „valjda nije strašno“ i sve to istovremeno… Iz Anine poruke sam nekako slutio da nije potpuna frka, jer da jeste znam da bi me nazvala… Toliko sam nadrndan bio dok sam vozio (ima i ona neka bezobrazna reč koja bi bolje opisala stanje) da je čak i Marfi je sa svojim zakonima malo ustukno i semafori su izbegavali crveno svetlo u mojoj blizini.
Minut pre vrtića sam pozvao Anu, njen smiren glas je delovao terapijski: „Ispred vrtića smo, nije strašno, evo pijemo sok“. Mali bandit se nasmejao kada me video, ni traga plakanja, a na čelu čvoruga takva da sam je mogao napisati sa velikim Č i da bude gramatički nepravilno, ali stilski precizno. Smirio sam se jer sam odmah shvatio da je Luka dobro, mada je izgledalo kao da mu niču rogovi. Dom zdravlja je u neposrednoj blizini vrtića pa smo se prošetali da čujemo stručno mišljenje. Terapija je bila: hladni oblozi, ništa strašno.
Ana mi je rekla da su je pozvali iz vrtića u trenutku dok je dojila Viktora u kolima, na parkingu supermarketa. Da, Ana je jedna od mama koja misli da nije sramota nahraniti dete kada je gladno gde god da se nalazi. Diskretno prebaci maramu ili pelenu preko ramena i to je to. Znam da ima onih koji se ne slažu sa ovakvim stavom, ali znam da ima i onih koji tvrde da je zemlja ravna ploča ili da nam „dobro ide“… Koliko puta ste u životu videli nekoga da vrši malu nuždu na neprimerenom mestu, na ulici, u sred dana…? A koliko puta se videli da majka doji dete na javnom mestu? Bez licemerja.
Kada se Luka povredio u prethodnom vrtiću ja sam imao želju da odem tamo sa tonom dinamita i „razrešim neke stvari“ jer sam znao da je krivica do onih koji su trebali da ga čuvaju i paze. Naravno da sam i ovog puta bio ljut i da sam tražio krivicu kod drugih, ali sam iskren i svestan da nekada ni najveća pažnja nije dovoljna. Pre dve nedelje je Luka pao na nos, a da smo u tom trenutku pored njega bili Ana, Baka i ja. Verujem da ni vaspitačicama nije lako, sada grupa broji preko dvadesetoro dece.
Zvali su nas iz vrtića da se raspitaju kako je sve prošlo – lep gest.
Evo jedna, skoro pa primerena, template rečenica: „Tako deca rastu“. Verovatno tako i roditelji rastu. Svako planiranje, svaka aktivnost sadrži i jedno veliko „ALI“. Učiš da budeš uvek dostupan, češće odgovoran, da si spreman… Ništa to nije strašno, strepnja postane sastavni deo tebe. Kompenzuješ to osmesima, novim umećima, bezbrižnim licima dok spavaju..
O autoru:

Dejan Pataki je tridesetosmogodišnji tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rokenrola skrasio i osnovao porodicu. Njegov sin Luka napunio je dve godine 8.novembra, a Viktor se rodio pet dana pre Lukinog drugog rođendana.

 
 
 
Izvor: bebac.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama