Таксиста и старица – дирљива прича о стрпљењу и људскости

Емотивна прича једног њујоршког таксисте никог не оставља равнодушним. То је поука о људскости, стрпљењу и разумевању. Порука коју би свако требало да прочита.
Причу преносимо у целости:
Стигао сам на адресу и затрубио. Након неколико минута чекања, поновно сам затрубио. Помислио сам да одем, али сам паркирао ауто, изашао из њега, дошао до врата и позвонио.
“Само тренутак!”, чуо сам крхак, старачки глас. Чуо сам како се нешто вуче по поду.
Након подуже паузе врата су се коначно отворила. Преда мном је стајала малена жена од око деведесет година. Носила је хаљину с принтом и капу с тилом, баш као да је изашла из неког филма из 40-тих година. Поред ње се налазила најлонска кеса. Стан је изгледао као да већ годинама нико у њему не живи. Сав намештај је био прекривен чаршафима.
staricaНије било сатова на зиду, никаквих шољица или других ствари на сточићима. У углу је била картонска кутија у којој су се налазиле фотографије и стаклени предмети.
“Можете ли да понесете моју кесу до аута?”, упитала ме је. Однео сам кесу у ауто и вратио се да јој помогнем да и она дође до аута. Ухватила ме је за руку и полако смо ходали до аутомобила.
Стално ми се захваљивала на љубазности. “Нема на чему”, одговорио сам, “Само се према својим путницима понашам онако како бих желео да се људи понашају према мојој мајци”. “Ти си тако добар младић”, рекла ми је.
Кад смо дошли у ауто, рекла ми је адресу и питала да ли би могао да је провозам кроз град. “То није баш најкраћи пут”, рекао сам јој. “Мени се никуд не жури, идем у старачки дом”, рекла је.
Погледао сам у ретровизор. Очи су јој се зацаклиле. “Немам више никога од породице”, благо је наставила. “Доктор је рекао да ми није преостало много времена.” Полако сам се нагнуо и искључио таксиметар.
“Којим путем желите да се возите”, питао сам је. Следећа два сата смо провели возећи се кроз град. Показала ми је зграду у којој је некада радила. Возили смо се кроз крај у коме су она и њен муж живели након венчања. Прошли смо и поред складишта намештаја, који је некад био плесна дворана у коју је, као девојка, ишла на плес.
Понекад би ме замолила да станем испред неке зграде или угла и седела је гледајући у даљину, без речи. Пошто је први зрак сунца обасјао хоризонт, одједном ми је рекла да је уморна и да кренемо. У тишини смо се возили до адресе коју ми је дала. Била је то ниска зграда, с прилазом испред трема.
Двоје старијих људи је изашло напоље чим смо стигли. Били су то њени старатељи, који су пазили на сваки њен покрет. Мора да су је очекивали. Из пртљажника сам извадио њену кесу и однео је до врата.
“Колико вам дугујем”, упитала ме је, хватајући се за торбицу. “Ништа”, рекао сам. “Али од нечега морате да живите”, одговорила ми је. “Има и других путника”, рекао сам јој.
Готово без имало размишљања сагнуо сам се и загрлио је. Чврсто се прибила уз мене. “Усрећили сте старицу на тренутак. Хвала вам”, рекла ми је. Стиснуо сам јој руку и отишао. Иза мене су се затворила врата. Звучало је као да се затвара живот.
У тој смени нисам повезао ни једног другог путника. Бесциљно сам возио, изгубљен у мислима. Остатак дана једва сам могао да причам. Шта да је по старицу дошао љути возач или неки који је нестрпљив да што пре заврши смену? Шта да сам одбио ту вожњу или отишао пошто сам затрубио први пут? С друге стране, мислим да никад у животу нисам урадио важнију ствар.