Поробилиште

јануар 23, 2019

Све су нас повезивале наше радости и муке, само је Ђеврија сасвим неповезано седела на кревету у ћошку, и са вечитим дететом на троугластој сиси бленула у нас као да смо кариране.

Желим да ти причам о циганки Ђеврији. Живеле смо пар дана заједно на четвртом спрату Народног Фронта. Народни фронт је име добио по томе што у њему народ на свет долази фронтално.
Било нас је разних у соби. Десет чак. Највећа соба, са најјачим промајним цугом у целом крилу. Врло често смо морале да кревеце импрегнирамо четвороструко пресавијеним пеленама и пешкирима, да спасимо децу сигурне смрти, у најмању руку – парезе.


Све смо патиле од главобоље, затвора, несташице или пак претераног лучења млека, патиле смо од набреклих сиса, несанице, глади, гноја, орважила, браунила, потпарених рана, нељубазности бркате теткице, и огавности педијатријске сестре из Аушвица која нам је децу редовно бола својим дугим црвено налакираним ноктима, за руке их извлачила уснуле из кревеца, и одвратним пушачким гласом лако, као бизон у трку, изговарала речи као што су „рахитис“, „шум на срцу“, „деформација“, и „улубљена лобања“.
Све су нас повезивале наше радости и муке, само је Ђеврија сасвим неповезано седела на кревету у ћошку, и са вечитим дететом на троугластој сиси бленула у нас као да смо кариране.


Са Ђевријом су са трећег спрата код нас пребацили и њену цимерку-душманку, која ју је свакодневно прогањала, солећи јој памет, чврсто решена да је преваспита и на силу уведе у токове цивилизације и модерног друштва. Ђеврија ју је трпела са божанском свеједношћу. Нама осталима је била гнусна, и повремено бисмо је опомињале да успори мало, те стогодишњу Ђеврију, мајку шеснаестог, или седмнаестог детета остави на миру.


Та душманка је била ситна, прворотка у тридесет и петој, носила је наочари са танким златним рамом, имала је грозоморну паж фризуру, и прикладно иритантан глас. Заувек ће остати упамћена по много пута у току доручка покушаном опуштеном дружењу, и реченици: „ДЕЕЕВОЈКЕЕЕ!!! ЈЕ Л’ СЕ ИЗМААЗАТЕЕЕ??“


Ђевријино је дете било једино које је спавало по цео дан. И док смо се ми, бескрајно љуљајући размажену сопствену дериштад питале у вези са тим феноменом, Ђеврија је изгледала као да јој није стало да ли је дете будно или није, да ли га је родила или није, да ли је ту, или на Марсу. Дете би повремено тихо кмекнуло, она би га засисила, иако су јој рекли да то не ради, због Орважила. Јашта мори, Ђеврија баш зна шта је Орважил. Ко зна шта је она мислила да су јој рекли…


Е, једног ти се јутра распомами душманка, па поче да напада увоштену мучну Ђеврију за све и свашта. Пробуди се одојчад, превртоше очима породиље, паде један голуб мртав напољу, само Ђеврија не промени израз лица.
У једном тренутнку, подиже душманка реглере на маx, тако да некима пође крв на уши, па подврисну:
„Ђеврија!!! Јеси ти попила лек?!“
Ђеврија једва да отвори уста, и одговори са јаким национално-мањинским акцентом: „Поп’ла“.
Душманка баци поглед на касету поред кревета, угледа нетакнут лек, и завришта попут умирућег огњеног змаја: „ШТО ЛАЖЕШ?! ЕНО ТИ ГА НА КОМОДИ!!!“
Сруши се пола зида између соба, експлодира флаша киселе воде на симсу, нас четири добисмо нервни слом, једна мождани удар, а Ђеврија се не помери, те истим тоном рече: „Заборав’ла“.
Не знам шта би са душманком даље било, али у собу баш тада ступи докторска визита, са све антуражом нафраканих младих сестрица уских струкића и минића, па нам наредише да све к’о једна задигнемо спаваћице, да нам међуножја и зашивене стомаке оцене, и опишу у картону. Нису нам се приближавале. Критике су пљуштале са врата. Види се лепо, гаде се. Гаде се дренова, хематома, подлива, а највише ураслих длака. И журе. Мали бели зечеви.
Једна од њих, баш одвратна, високо подигнуте косе на потиљку, и креоном нацртаних обрва приђе Ђеврији, па јој се унесе у лице и просикта: „Ти данас имаш заказан преглед вагиналном сондом. Чим завршимо визиту, долазим по тебе, не мрдај.“ И оде.
По први пут сам видела да се Ђевријине обрве померише, те незнатно издигоше у чуду и паници. Спусти ти она дете у креветац, баци поглед по просторији да преброји сведоке, направи се као да је жедна, и на прстима изађе из собе.


Када се она одвратна сестра вратила, ње и даље није било.
Уследило је Гестапо испитвање логорашица. Где је, кад је последњи пут виђена, ко ју је видео, шта је имала на себи. Ходником се сатима орило „Ђеееевријааа“. Дете јој се ни тад није пробудило.
Прође смена, прође дан. Улазише разне сестре, и распитиваху се за Ђевријино здравље, али узалуд.
Тек негде око вечере, ето ти ње. Провири у собу да провери да ли је ваздух чист, и уђе као лопов, чкиљећи у присутне.
Скочи душманка као опарена: “ГДЕСИТИБИЛАЦЕОДАНТЕТРАЖЕМОРАШНАПРЕГЛЕДДАЛИСИТИНОРМАЛНА…“
„Дај ућути више!“, коначно јој одбруси жена са највећим сисама у соби. Све смо испоштовале хијерархију. Ми са просечним или никаквим сисама смо се повукле, и препустиле случај Алфа женки.
„Шта је више малтретираш?! Шта си ти њој?“
„Пајасамсамо….“
„Ма ућути!”

У том тренутку се могло чути само комешање беба у кревецима, и теткицино псовање у ходнику.
Алфа женка прочисти грло, приђе Ђеврији, тешитељски је ухвати за руку, и мајчински упита: „Где си била?“
Ђеврија се усправи, лукаво се смејуљећи, па рече: „У вецеју. Тамо сам била и јуће кад су ме исто јурили. Нечу бре вишје да ме пипају.“

Пише: Дивна Пешкир

Извор: ICB Mother

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Поробилиште"

  1. Coka каже:

    Ostadoh s osmehom na licu. Kako je sve lepo opisano, nijedna reč nije suvišna.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама