Na našu imejl adresu stiglo je pismo kolege (ili koleginice) iz Niša koje vam u celini prenosimo:
Nisam prosvetni radnik. Više ne. Kratak period svog života radila sam taj posao i to pamtim kao lep, izazovan i odgovoran poziv. Nije mi bilo naporno, naprotiv, uživala sam. Ali se nisam u tom poslu videla na duže staze i jednostavno sam krenula drugim putem. Pola moje bliže familije je u prosveti i nekako sam i dalje, htela to ili ne, deo cele te priče.
Sticajem istih okolnosti pratim sve što se dešava i svaki put kad pomislim „E, to je to, ovo je kraj. Ponizili su prosvetu i uništili nastavnički poziv.” neko ili nešto me demantuje i shvatim da, u ovoj državi, uvek može gore.
Sada, kad dvojica ljudi kojima su oduzete licence za rad zbog optužbi kojih su u međuvremenu oslobođeni, pravdu traže gladujući na hladnom asfaltu ispred zgrade u koju ulaze svi oni koji su odgovorni za to što im se dešava, ja imam nekoliko pitanja. Možda nije moje da ih postavim, ali ću to učiniti:
– Kako smo došli do toga da profesori, akademski građani, oni koji našu decu izvode na put, moraju da gladuju da bi njihov problem bio primećen?
– Kako smo došli do toga da, čak ni tada, oni nisu glavna vest u svim medijima?
– Kako je moguće da na ovo svi, baš svi – ĆUTE?
– Kad smo propali toliko da se uopšte dogodi da neko bude oslobođen optužbi, a da mu se pritom ne vrati i posao i nadoknada za pretrpljen stres, već mu umesto toga kradu komad stiropora na kojem leži tražeći pravdu?
– Ko je kriv za to što su nam škole politizovane, a radna mesta rezervisana unapred?
– Kako je moguće da puna dva dana ljudi gladuju, da odgovorni javno priznaju da postoji pravni problem, a da ih NIKO ne pozove na razgovor?
– Kako je moguće da nijedan sindikat ne reaguje?
– Kako je moguće, bivše kolege, da ispred zgrade Vlade nema hiljade nas, roditelja, nastavnika, učenika, da podrže ove hrabre ljude u borbi za pravdu?
– Kako je moguće da su društvene mreže prepune podrške štrajkačima iz svih gradova Srbije, ali samo nekolicina ih obilazi?
– Kako je moguće da, dragi nastavnici, u prosveti uvek, pa i sad, vlada razjedinjenost?
– Na kraju, kako mislite da nam svima bude bolje, ako se ponašamo kao da nam je ovako baš dobro?
M. Filipović, Niš