Мала деца су феноменална. Брилијантна. Они живе у садашњем тренутку – не омета их прошлост, не брине будућност.
Способни су за много више него што мислимо, а опет тако невини. И, што је најлепше – аутентични. Без филтера. Најискренији људи на планети. Једноставно своји.
Али, уједно и људи који наилазе на највише неразумевања.
Ми, одрасли, заборавили смо како је бити дете. Бити мали и зависити од одраслих. Непрестано учити мале и свакодневне ствари. Осећати тако снажне емоције које не разумемо, а опет немати алат да их обуздамо. Осетити бржи развој мозга него у било ком другом периоду живота.
Прочитајте и: Шта је темпер тантрум и зашто је деци током излива беса теже него нама
Уместо тога, одрасли људи бирају да виде нешто друго. Бирају да виде размаженост, бес, намерно провоцирање, померање наших граница.
И баш је ова перспектива из које гледамо децу та која нас тера да изгубимо контролу. И баш због тог става, те одлуке да деци „залепимо“ етикете безобразлука и размажености, ми покушавамо да преузмемо контролу над осећањима наше деце.
Традиционално родитељство фокусира се на сасецање друштвено неприхватљивог понашања и прибегавање тактикама попут казни, одласка у ћошак, претњи, подмићивања и награда, а све под изговором да је то за њихово добро. Да их тако учимо да постану ваљани људи.
И онда, кад ове тактике застрашивања и подмићивања деце не дају резултат (а не дају скоро никад)… окренемо се казнама.
Али, шта ако бисмо вам рекли да је са вашом децом која хистеришу – све у реду. Да не треба ништа да поправљате? Шта ако је проблем, у ствари, недостатак знања, разумевања, емпатије према деци у нашем друштву? И шта ако све ове технике – претње, казне, батине – прете да угрозе једино чиме ми можемо да утичемо на своју децу – наш однос и повезаност?
Зато, хајде да загребемо мало дубље у науку одрастања. Хајде да пробамо да разумемо зашто се деца понашају тако како се понашају.
Када мозак расте?
Како су људи еволуирали, тако се код жена величина карлице смањивала и порођај учинила „изазовнијим“. Еволуирали смо до нивоа у ком се наше бебе рађају на много нижем нивоу развоја, како би бебина глава била довољно мала да прође кроз порођајни канал и тиме не угрози себе ни маму. У поређењу са другим сисарима, мозак људског младунчета је мањи на рођењу. Тек 25% величине у одраслом добу. Животиње које се рађају у непријатељском, опаснијем окружењу обично имају већи мозак како би могли да преживе. Зебре, на пример, морају бити способне да трче одмах након рођења, како би могле да побегну ако се појави лав.
Али, мајка природа увек има план. А шта је план за људске бебе, које се рађају са тако слабо развијеним мозгом и моториком? Па, план су маме и тате. Бебе и мала деца „дизајнирани“ су тако да нас држе увек близу себи, како бисмо могли да их заштитимо. То је начин на који наша врста може да преживи.
Прочитајте и: Четворогодишњаци и њихове немогуће фазе
John Bowlby, британски психоаналитичар и зачетник теорије повезивања, истиче огроман значај сигурне повезаност детета и родитеља за емоционални развој и оптималан развој мозга. Наше интеракције са децом, биле оне позитивне или негативне, утичу на начин на који њихов мозак расте.
С друге стране, мозак човека потпуно сазрева и завршава свој развој тек средином двадесетих година. Фронтални режањ, задужен за просуђивање, планирање, процену ризика, доношење одлука је последња регија која завршава свој развој и то тек негде око 30. године живота.
И шта све ово значи за нас, родитеље?
Значи само једно – да бисмо помогли развој мозга своје деце, потребно је да покажемо стрпљење и разумевање према њима и њиховим бурним реакцијама. Значи да деца често не могу да испуне нереална очекивања која им постављамо, без озбиљних последица на њихово самопоштовање и емоционални развој. Значи да, без обзира на то колико ми мислили да је наш трогодишњак паметан и проницљив, он једноставно НЕМА мозак одраслог човек. Значи да, док деца полако сазревају, наш је посао да им „позајмљујемо“ свој префронтални кортекс док њихов не сазри.
Како позитивно родитељство подстиче здрав развој мозга
Алберт Ајнштајн једном је рекао да је најважније питање које треба себи да поставимо „Да ли је овај свет – пријатељско место?“
Детињство је онај моменат када деци почињемо да дајемо одговор на ово питање. Као врста, ми смо доста прилагодљиви јер се рађано „незавршени“. Деца развијају и „изграђују“ свој мозак баш у складу са оним што окружење диктира. Невероватних седамсто нових неуронских веза (синапси) формира се у мозгу детета сваког секунда.
Али тај процес развоја и формирања мозга не завршава се са три године. До времена када постане тинејџер, број синапси који је дете имало са три године (хиљаду трилиона) преполови се.
Сад се, можда, питате, зашто мозак уопште формира синапсе које му не требају, да би их после одбацио?
Одговор лежи у комбинацији генетских и фактора окружења. Док генетика обезбеђује неку врсту основе на којој све почива, окружење у ком дете одраста и искуства које кроз одрастање стиче чине конструкцију и кључна су за формирање дечјег мозга. А поновљена употреба одређених образаца јача везе између синапси које су управо настале као последица тих искустава.
А снага синапси је најважнија за развој способности контроле осећања.
Управо због тога је изузетно важно да својој деци осигурамо искуства која ће допринети здравом развоју мозга. На пример, дете које преживљава висок ниво стреса, развиће веће мождано стабло – део мозга одговоран за одговор на стресне ситуације. Ова деца имају већу шансу да постану одрасли који ће претерано реаговати на стрес. Због чега је то тако? Па, зато што су их њихова рана искуства научила да морају увек бити на опрезу. Да је њихово окружење небезбедно (па тако и они у њему).
С друге стране, дете које искуси негујуће окружење, у ком постоји разумевање за његове емоције, развија, самим тим, део мозга који се зове префронтални кортекс – одговоран за емоционалну регулацију. Ова деца ће вероватније постати одрасле особе које су смирене и емоционално стабилне. Због чега је то тако? Зато што им њихова рана искуства говоре да је свет безбедно место и да су они у њему безбедни.
Развојни психолог Erik Erikson тврди да је здрав психолошки развој у потпуности условљен квалитетом неге детета. Када бебама и деци показујемо емпатију и разумевање, када ствари посматрамо из њиховог угла, они, логично, одрастају у људе који верују свету око себе. Јер их је искуство томе научило. А таква деца осећају лакоћу када треба да истражују свет. То је пут стварања праве самосталности.
А зашто мала деца имају емотивне испаде?
Једноставно је. Префронтални кортекс, део мозга који је код деце задужен за вербално испољавање снажних емоција, још није довољно развијен. Ово значи да мала деца могу да осете и те како снажне емоције, али немају способност да их искажу речима, нити да се с њима изборе.
Дакле, мајка природа је децу „оспособила“ тако да имају свој метод да се изборе са емоцијама за које њихов ум још није спреман. А то су тантруми или емотивни испади.
Мала деца не уживају у томе! Они то не раде да би нас провоцирали, нити су те ситуације нешто што могу да контролишу, осим ако дубоко усађен страх од родитељске бурне реакције превлада.
Када их емоције преплаве, њихов мозак не може одржати рационалну контролу, а тантрум је управо оно што им помаже да врате баланс и отпусте своја осећања и фрустрације.
Тантруми су управо прилика за нас, родитеље, да се с дететом повежемо и ојачамо поверење које они имају у нас.
Како се суочити са тантрумима?
Пре свега, имајте на уму да то што ваше дете има емотивни испад, никако није одраз вас као родитеља. Оно што дефинише вас као родитеља је управо ваша реакција на тај тантрум.
Дубоко удахните, па чак и затворите очи на тренутак ако осетите да је то оно што вам је потребно. Сетите се да сте у тим тренуцима, свом детету ви заправо компас. У зависности од тога где се налазите, најбоље је да се повучете тако да ћете бити сами. Покажите детету да сте ту за њега и да вам је јасно да му је тренутно тешко. „Видим да си тужан. Желиш да узмеш играчку којом се игра твоја сестра. То сад није могуће, али сам ја ту за тебе.“
И упамтите, није до вас.
Ни не покушавајте да пронађете логику у томе што дете говори или ради јер је разум вашег детета сад сав у снажним емоцијама. Зато се на емоционалном нивоу и повезујте, а рацио оставите за касније, кад обоје будете мирни.
Прихватите емоције као валидне.
Радећи ово, ви ћете учврстити веру вашег детета у то да је свет у ком он расте, безбедно место. Да га његови родитељи прихватају са свим његовим великим емоцијама и воле безусловно. Да ћете му помоћи да истражи, разуме и контролише емоције.
Зашто је потребно да одбацимо традиционалне методе дисциплине?
Традиционални метод васпитања би у ситуацији када дете има емотивни испад вероватно налагао да игноришете дете или да га казните, како не бисте, случајно, такво понашање наградили својом позитивном пажњом. Али је овај приступ врло кратковид. Може вам донети жељени резултат на кратак рок, али неће помоћи вашем детету.
Јер, кад се мала деца осете напуштено, кад осете да их нико не види и не чује, да не вреднује њихова осећања, они постају анксиозни. Тантрум ће вероватно престати на неко време, али ризикујете да код детета створите несигурност. Не бисмо сигурно грдили дете које учи да хода и непрестано пада, зар не? Зашто их онда, побогу, грдимо и кажњавамо док покушавају да уче и расту емоционално?
Традиционална дисциплина заправо је постала синоним за кажњавање деце. То су технике које су заправо лакши начин, лењ начин да се одмах, без много труда, изборимо са понашањем свог детета које не разумемо и самим тим не прихватамо. Те методе су за родитеља лакше из још једног разлога – дефинишући дете као размажено, бахато, склоно манипулацији, ми заправо скидамо огроман терет одговорности за рад на њиховом развоју са себе, и пребацујемо га на дете, верујући да је у њему нека грешка.
“Сваког дана, на стотине начина, наша деца нас питају: Видиш ли ме? Чујеш ли ме? Е па, њихово понашање сваког дана заправо је резултат нашег одговора на та питања.” L.R.Knost
Разумевање и емпатија помажу малој деци да се развијају. Негде до узраста од око 6 година, нервни систем детета је готово потпуно повезан неуронским везама. Способност да верују, да сами себе смире и да буду емпатични, до тад је већ успостављена.
Деца која су имала саосећајне родитеље пуне разумевања, успеваће и у одраслом добу да имају добру контролу емоција и здрав емоционални живот. Осећаће сигурност. Одрашће у људе који ће се добро осећати у својој кожи, јер им нико у њиховом најосетљивијем периоду развоја није створио уверење да с њима нешто није у реду. Биће способни и вољни да успостављају дубље везе са људима који су им важни.
Зато је важно да упамтите, у годинама које долазе, деца се неће толико јасно сећати ваших речи, али ће се сигурно добро сећати како су се због оног што сте им говорили или радили осећали.
Приредила: А. Цвјетић
Извор: raisedgood.com