Пита ме данас синчић — „Тата, је л’ корупција психичка болест?“
Ја сам се, право да ти кажем, збунио. Па нисам ја лекар, нисам ни психијатар, али нисам хтео ни да испаднем необавештен пред дететом.
„Ма каква болест, сине“, кажем му. „То ти је само један од начина да се снађеш у животу. Болест је кад човек не уме да се снађе.“
И стварно, кажем ја у себи, где би било корупције код нас, Бога ти? Ми живимо у најпоштенијем, најправеднијем систему на свету! Ево, узми мене за пример: и ја сам добио посао само зато што сам вредан, поштен и… учланио се у странку. Добро, истина, мало сам подмазао шефа — али чисто из поштовања, да човек не ради џабе све те препоруке и потписе.
А синчић, тај мој мали филозоф, не да се збунити.
„Али, тата, чуо сам да сви који могу, кад добију неки посао или тендер, уграде себе у све то. Па тако пројекат који вреди десет милиона, кошта двадесет, или педесет, или чак сто!“
„Ма, сине, то није уграђивање“, кажем му ја стрпљиво, „то је економија у покрету. Па не можеш ти очекивати да човек ради, а да ништа не остане за њега. То ти је као мајстор кад ти дође у кућу: пре доласка има једну цену, а после дупло већу, јер није могао да зна какав га све посао чека.“
„А онда и ја могу тако?“ — пита ме синчић.
„Како то мислиш?“
„Па, кад купујем вежбанке, уместо да кажем да коштају тридесет динара, ја могу да кажем да су триста или можда три хиљаде. Јер то више није она стара вежбанка, ова нова уме и сама да пише писмени задатак. Или, рецимо, кад идемо на наше папрено скупе екскурзије — коштају 300 за дан и по, а ја ћу теби и мами да кажем да коштају петсто евра. Јер дестинација је, тата, јединствена! Има чак и клупу на којој је седео један познати Тиктокер.“
Ја га гледам, сузе ми дођу на очи. Паметно дете, наше. Брзо учи.
„Сине“, кажем му, „поносан сам на тебе. Видим да разумеш живот. Али ипак, немој сад да претерујеш. Ми смо у транзицији. Све земље су то прошле, па ћемо и ми. Само треба времена да се све среди, да се народ привикне, да схвати да има оних који имају и оних који немају. Оних што умеју, и оних што не знају. Сећаш ли се оне народне пословице: Ко умије, њему двије.“
„А док се то не среди?“ — пита он.
„Па, ништа, радимо најбоље што можемо. Ето, ја ћу сутра у школи да кажем да за ону хуманитарну акцију деца уместо по хиљаду динара, дају бар две хиљаде. Ко хоће, може и више. Да се нађе, знаш. Боље да вишак оде у праве руке.“
А синчић ме гледа и клима главом.
„Разумем, тата. Значи, корупција ипак није болест?“
„Ма каква болест, сине. То ти је овде — симптом здравља.“
Милан Станковић