Pita me danas sinčić — „Tata, je l’ korupcija psihička bolest?“
Ja sam se, pravo da ti kažem, zbunio. Pa nisam ja lekar, nisam ni psihijatar, ali nisam hteo ni da ispadnem neobavešten pred detetom.
„Ma kakva bolest, sine“, kažem mu. „To ti je samo jedan od načina da se snađeš u životu. Bolest je kad čovek ne ume da se snađe.“
I stvarno, kažem ja u sebi, gde bi bilo korupcije kod nas, Boga ti? Mi živimo u najpoštenijem, najpravednijem sistemu na svetu! Evo, uzmi mene za primer: i ja sam dobio posao samo zato što sam vredan, pošten i… učlanio se u stranku. Dobro, istina, malo sam podmazao šefa — ali čisto iz poštovanja, da čovek ne radi džabe sve te preporuke i potpise.
A sinčić, taj moj mali filozof, ne da se zbuniti.
„Ali, tata, čuo sam da svi koji mogu, kad dobiju neki posao ili tender, ugrade sebe u sve to. Pa tako projekat koji vredi deset miliona, košta dvadeset, ili pedeset, ili čak sto!“
„Ma, sine, to nije ugrađivanje“, kažem mu ja strpljivo, „to je ekonomija u pokretu. Pa ne možeš ti očekivati da čovek radi, a da ništa ne ostane za njega. To ti je kao majstor kad ti dođe u kuću: pre dolaska ima jednu cenu, a posle duplo veću, jer nije mogao da zna kakav ga sve posao čeka.“
„A onda i ja mogu tako?“ — pita me sinčić.
„Kako to misliš?“
„Pa, kad kupujem vežbanke, umesto da kažem da koštaju trideset dinara, ja mogu da kažem da su trista ili možda tri hiljade. Jer to više nije ona stara vežbanka, ova nova ume i sama da piše pismeni zadatak. Ili, recimo, kad idemo na naše papreno skupe ekskurzije — koštaju 300 za dan i po, a ja ću tebi i mami da kažem da koštaju petsto evra. Jer destinacija je, tata, jedinstvena! Ima čak i klupu na kojoj je sedeo jedan poznati Tiktoker.“
Ja ga gledam, suze mi dođu na oči. Pametno dete, naše. Brzo uči.
„Sine“, kažem mu, „ponosan sam na tebe. Vidim da razumeš život. Ali ipak, nemoj sad da preteruješ. Mi smo u tranziciji. Sve zemlje su to prošle, pa ćemo i mi. Samo treba vremena da se sve sredi, da se narod privikne, da shvati da ima onih koji imaju i onih koji nemaju. Onih što umeju, i onih što ne znaju. Sećaš li se one narodne poslovice: Ko umije, njemu dvije.“
„A dok se to ne sredi?“ — pita on.
„Pa, ništa, radimo najbolje što možemo. Eto, ja ću sutra u školi da kažem da za onu humanitarnu akciju deca umesto po hiljadu dinara, daju bar dve hiljade. Ko hoće, može i više. Da se nađe, znaš. Bolje da višak ode u prave ruke.“
A sinčić me gleda i klima glavom.
„Razumem, tata. Znači, korupcija ipak nije bolest?“
„Ma kakva bolest, sine. To ti je ovde — simptom zdravlja.“
Milan Stanković