Tate, pustite ih da vam se „penju na glavu“!

maj 1, 2017

Prisustvovao sam sastanku u crkvi na kom sam slušao oca petoro dece kako diskutuje sa drugim očevima o roditeljstvu. Njegova deca su uzrasta od 7 do 21 godina. Pričao je o mnogo različitih tema, ali ono što mi se urezalo jeste njegova rečenica:

„Ljudi, kada dođete kući, ono što treba da uradite je da samo spustite torbe na pod i pustite da se deca pentraju po vama; ne mogu da vam opišem od kolikog je to značaja.“

A onda je počeo da plače. Nije sklon lakom puštanju suza, pa smo svi bili malo zatečeni. To nije bila tuga. Bilo je kajanje.

Imam troje dece, uzrasta 2, 7 i 9 godina. Kada se rodio najstariji sin, Tristan, imao sam 24 godine i bio sam student druge godine fakulteta. Redovno sam išao na predavanja i radio sam skoro puno radno vreme konobarišući i moram priznati, kada je bio dovoljno odrastao da mi se obraduje kada dođem kući, poslednje što mi je bilo na pameti je da ga pustim da se vera po meni. Ovo ne znači da on nije to pokušavao. Kada je imao između 2 i 6 godina, bukvalno sam morao da ga otkačinjem sa svoje noge kada dođem kući. Ne želim da kažem da se uopšte nisam igrao sa njim i valjao po podu s vremena na vreme, ali samo priznajem da mi to nije bio prioritet.
Normalno, želeo sam da sednem da pojedem nešto ili da poljubim svoju ženu, proverim poruke i mejlove ili požurio da prionem na završavanje nekog rada za fakultet da ne bih zaglavio budan do ujutru. Tada sam bio posvećen poslu i obrazovanju, jer sve će se to isplatiti, što se i ispostavilo tako. Ali usput sam zanemarivao svog malog sina, trudeći se da što više napredujem. Kajem se zbog toga.
Sada, Tristan i nije toliko uzbuđen kada se vratim sa posla. Devetogodišnjaci se vode kao predtinejdžeri i, da vam kažem, vidi se. Kada dođem kući, on obično sedi na kauču, domaći je urađen, slušalice su u ušima i udubljen je u igricu koju igra na svom tabletu. Često čučnem pored njega, skinem jednu slušalicu i pitam: „Kakav ti je bio dan?“
Nasmeje se, promrlja nešto o tome da je dan bio „okej“ i vrati se svojoj igrici. I ponekad, u tim momentima, razmišljam o tome šta sam propustio. Osećam se kao da ga jurim da mi pokloni malo pažnje zato što sam propustio kada je on  tražio moju pažnju. Nije da on mene odbacuje. Verujem da nas dvojica imamo dobar odnos, i većinom vremena je on jedno predobro dete. Samo postaje samostalniji i manje ga zanimamo moja pažnja i ja, a više njegova interesovanja i on sam.
Razmišljao sam neko vreme o ovome, ali nešto u rečenici tog oca na sastanku, u njegovom licu na kome se videlo žaljenje, sklopilo je kockice u mojoj glavi. Ja nemam petoro dece, imam troje. I sve troje su prilično mladi, ali kada pomislim na svog najstarijeg sina koji me više ne dočekuje onako na vratima, osećam neko probadanje u grudima i razumem zašto je taj otac plakao.
Tog dana, posle sastanka u crkvi i posle posla, parkirao sam kola ispred kuće, kao i uvek. Sedeo sam neko vreme u kolima proveravajući nešto na Fejsbuku što se samo u tom trenutku činilo bitnim, a moglo je da sačeka. Neko je pokucao na prozor. Pogledao sam i video svoju sedmogodišnju ćerku sa svojim slatkim, krezavim osmehom; u očima su se videli uzbuđenje i sreća što me vidi. Verovatno je gledala kroz prozor kuće, sedeći na naslonu kauča i uzbuđeno me čekala kako bi mi ispričala šta joj se sve desilo i eto mene, došao sam, a ne ulazim pravo u kuću da je vidim.
Odložio sam telefon i otvorio vrata. Nora je potrčala ka meni i popela mi se u krilo. Jako sam je zagrlio. Rekla mi je da je njena učiteljica trudna i kako je to uzbudljivo, a onda smo sedeli u kolima i pretvarali se da vozimo. Zatim smo ušli u kuću i Aspen, moja plava dvogodišnjakinja, zgrabila je moju nogu, kao što to uvek radi. Spustio sam svoju torbu i čučnuo da bi mi ona sela u krilo. Nora se pridružila i imali smo dobru partiju golicanja i maženja.
Tada se dogodilo nešto neočekivano. Tristan nas je pogledao, video šta se dešava i prišao pognute glave, blago se nasmešio i zagrlio me. Taj dan je bio dug i stresan. Obično posle takvog dana samo želim da stanem pod tuš. Želim da neko vreme ne razmišljam. Želim da se isključim. Ne uspem uvek sebi to da priuštim. Obično pomognem oko večere ili nečega. Ali želim to.
Ali sada je bilo neke topline u zagrljajima moje dece koja me je navela da se zapitam zašto nisam stalno ovo radio. Pitao sam se kako sam preživeo čitavo studiranje bez ovog ludiranja sa decom. Smejao sam se zajedno sa decom i osetio sam povezanost koju možete imati samo ovakvim momentima koje provedete gnjaveći ih nakon odsustva od kuće.
Svim zaposlenim roditeljima bih rekao da praktikuju ovo. Posvetite se u tim trenucima deci, pustite ih da vam se „penju na glavu“. Neka vam to bude prioritet. Neće vam oduzeti mnogo vremena, a vredno je svake sekunde. Nećete se kajati, samo će vam srca biti ispunjena. To vam obećavam.
Priredila: Aleksandra Ivković
Izvor: Scary Mommy

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama