За нашу је културу својствено ословљавање женске деце са „сине“.
Ако погледамо кроз историју, и раније друштвене системе, уочљиво је да се женска деца нису вредновала једнако као мушка. Мушкарац је био пожељнији, јер је физички снажнији, за тадашњи појам рада и стварања „употребљивији“, за одбрану способнији, а поврх свега, мушкарац се није удавао и тако од куће одлазио заувек. Имати сина није значило само неки вид егзистенцијалне сигурности већ и друштвени статус пар еxцелленце.
Снажна потреба родитеља да имају мушку децу, у нашим крајевима, вероватно се најснажније и најсликовитије огледа у појави „вирџина“. Та друштвена појава била је најприсутнија онде где је и живот био најсуровији (Црна Гора и Херцеговина), па је идеја била да се мушкарац у таквим крајевима може боље снаћи, тј. лакше преживети. Вирџине су биле девојчице, које су родитељи васпитавали и одгајали тако да буду мушкарци, они који ће остати уз родитеље када остаре и постану немоћни, који ће наследити презиме и имање и наставити породичну традицију, тиме потпуно негирајући природни идентитет.
На срећу, та су времена иза нас, али су неки одјеци прошлости још увек присутни како у савремном језику, тако и у свакодневном животу. Отуда, се женска деца, неретко, и даље ословљавају са „сине“, тиме се указујући посебна нежност, љубав, али заједно са тим шаље се и имплицитна порука. Управо је та имплицитна порука оно на шта треба обратити пажњу.
Идентитет једне девојчице, изграђује се на различите начине. Он се једнако гради у односу на оца и на мајку, мада на различите начине. Дуга коса, шналице, луткице, сукњице, уобичајени су пропратни елементи одрастања сваке жене. Неговањем тих елемената шаље се порука која изграђује идентитет, стимулише се развој који је одговарајућ полу. На тај начин валидира се и позитивно вреднује пол што је од изузетног значаја, јер дете о себи, па и свом полу учи из порука (вербалних и невербалних, експлицитних и имплицитних) које добија. Зато је питање, како се може разумети ословљавање женске деце изразом, који је по природи ствари резервисан за дечаке?
Најједноставније речено, на тај начин, девојчицама се шаље порука да пол ког јесу није баш тако прихватљив, да је мушки пол пожељнији, па самим тим и проста језичка контрукција „син“ постаје израз вредновања, који носи много више значења него што је просто означавање пола. С обзиром на то да деца своје родитеље посматрају као богове, без чије љубави, пажње и старања не могу преживети, учиниће све да би то и добили. Ако је потребно могу поверовати и да је боље да не буду свог пола, или да једноставно други пол бољи, па стога у понашању могу почети да копирају дечаке, било физички, било ментално и емоционално.
Иако сасвим „безазлена“ и уобичајена појава, „мушка“ атрибуција која је многим женама у лепим и нежним успоменама не мора имати и своје негативне последице, засигурно отвара простор да се девојчице не осећају сасвим комотно у својој кожи, са својим идентитетом, па самим тим и у односу са мушкарцима. Замислите само, како би изгледао, шта би мислио, како би се осећао и шта би о себи и другима закључио један дечак када би га редовно ословљавали са „ћерко“…
Аутор: Филип Стојковић