“Ti si ćerko tatin sin” ili “Pravda za ćerke!”

septembar 2, 2019

Za našu je kulturu svojstveno oslovljavanje ženske dece sa “sine”.

Ako pogledamo kroz istoriju, i ranije društvene sisteme, uočljivo je da se ženska deca nisu vrednovala jednako kao muška. Muškarac je bio poželjniji, jer je fizički snažniji, za tadašnji pojam rada i stvaranja “upotrebljiviji”, za odbranu sposobniji, a povrh svega, muškarac se nije udavao i tako od kuće odlazio zauvek. Imati sina nije značilo samo neki vid egzistencijalne sigurnosti već i društveni status par excellence.

Snažna potreba roditelja da imaju mušku decu, u našim krajevima, verovatno se najsnažnije i najslikovitije ogleda u pojavi “virdžina”. Ta društvena pojava bila je najprisutnija onde gde je i život bio najsuroviji (Crna Gora i Hercegovina), pa je ideja bila da se muškarac u takvim krajevima može bolje snaći, tj. lakše preživeti. Virdžine su bile devojčice, koje su roditelji vaspitavali i odgajali tako da budu muškarci, oni koji će ostati uz roditelje kada ostare i postanu nemoćni, koji će naslediti prezime i imanje i nastaviti porodičnu tradiciju, time potpuno negirajući prirodni identitet.

Na sreću, ta su vremena iza nas, ali su neki odjeci prošlosti još uvek prisutni kako u savremnom jeziku, tako i u svakodnevnom životu. Otuda, se ženska deca, neretko, i dalje oslovljavaju sa “sine”, time se ukazujući posebna nežnost, ljubav, ali zajedno sa tim šalje se i implicitna poruka. Upravo je ta implicitna poruka ono na šta treba obratiti pažnju.

Identitet jedne devojčice, izgrađuje se na različite načine. On se jednako gradi u odnosu na oca i na majku, mada na različite načine. Duga kosa, šnalice, lutkice, suknjice, uobičajeni su propratni elementi odrastanja svake žene. Negovanjem tih elemenata šalje se poruka koja izgrađuje identitet, stimuliše se razvoj koji je odgovarajuć polu. Na taj način validira se i pozitivno vrednuje pol što je od izuzetnog značaja, jer dete o sebi, pa i svom polu uči iz poruka (verbalnih i neverbalnih, eksplicitnih i implicitnih) koje dobija. Zato je pitanje, kako se može razumeti oslovljavanje ženske dece izrazom, koji je po prirodi stvari rezervisan za dečake?

Najjednostavnije rečeno, na taj način, devojčicama se šalje poruka da pol kog jesu nije baš tako prihvatljiv, da je muški pol poželjniji, pa samim tim i prosta jezička kontrukcija “sin” postaje izraz vrednovanja, koji nosi mnogo više značenja nego što je prosto označavanje pola. S obzirom na to da deca svoje roditelje posmatraju kao bogove, bez čije ljubavi, pažnje i staranja ne mogu preživeti, učiniće sve da bi to i dobili. Ako je potrebno mogu poverovati i da je bolje da ne budu svog pola, ili da jednostavno drugi pol bolji, pa stoga u ponašanju mogu početi da kopiraju dečake, bilo fizički, bilo mentalno i emocionalno.

Iako sasvim “bezazlena” i uobičajena pojava, “muška” atribucija koja je mnogim ženama u lepim i nežnim uspomenama ne mora imati i svoje negativne posledice, zasigurno otvara prostor da se devojčice ne osećaju sasvim komotno u svojoj koži, sa svojim identitetom, pa samim tim i u odnosu sa muškarcima. Zamislite samo, kako bi izgledao, šta bi mislio, kako bi se osećao i šta bi o sebi i drugima zaključio jedan dečak kada bi ga redovno oslovljavali sa “ćerko”…

Autor : Filip Stojković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama