Кажу – ако желиш да провериш колико си напредовао у „раду на себи“, само треба да одеш на један породични ручак – казаће ти се само. Шала за храбре!
Тати је стигло решење за пензију и тим поводом уприличен је свечани недељни ручак у кући у којој сам одрасла. И тек тако, чини се ни из чега, нашла сам се усред вулканске експлозије.
– Не знам шта сам ти урадила, стварно?! Што не можемо НОРМАЛНО да разговарамо?
– Само није требало да ми изиграваш маму, знаш? К’о да није довољно тешко да имаш родитеље који ти дишу за вратом, него још и једну маму! Сви сте ви паметни само Ања ништа не зна! Ето!
– Ко ти је икада ишта рекао, Ања? – мама се одједном нашла увређеном. – Софија, је л’ можете вас две некад да се понашате нормално?! Не можете једном да се суздржите? Због нас? Због тате?! – већ је скупљала чиније допола поједене салате и одлазила у кухињу уплакана.
– Видите шта сте направиле?! – сад се јавио и тата.
Ах! Чувени драмски троугао мог одрастања! Један је жртва (то је углавном мама), други је прогонитељ (то смо сестра и ја, наизменично, или као један: ДЕЦА) и спасилац (тата, ко би други био?!). Нисмо, наравно, увек били на истим позицијама. Некад би се мама тргла из своје пожртваности и кренула на нас – онда би она прогонила нас, а нас две бисмо се претварале у жртве. Тата би нас некад спасао, некад не. Углавном, вртели смо се годинама, није да нисмо – чак и пошто смо се сестра и ја иселиле. Без обзира што смо се иселиле.
– Твоја сестра ме уопште не зове – приговарала би мама. Ако кренем да браним Ању како има превише обавеза, онда би нападала и мене. Ако бих се придружила приговорима, нашла би начине да она њу одбрани.
То је само један пример. Прост, једноставан. Чист балкански, што би се рекло.
Разумела сам да је једини начин да будем добро – да престанем да играм ту игру. Но, увек бих, по неком неписаном правилу допустила да будем увучена. Овог пута, као на филму, како оно кажу – као гром из ведра неба – стрефило ме је изнад чиније са супом и овала већ охлађеног роштиља, гласно сестрино: ти си ми сестра, ниси ми мајка, утуви то себи у главу и пусти ме на миру, више!
А само сам је питала: је л’ и следеће недеље радиш прековремено или можемо на ону представу?
Ми и не знамо да смо као темпиране бомбе. Ако сваког дана, бар на пар минута, не запитамо сами себе како смо и шта нам треба, тешко да ћемо чути и туђа питања. А ја, која сам се целог живота преиспитивала и трудила да будем фер и да никога не увредим, сада сам седела за трпезаријским столом у родитељској кући и по први пут у свом животу чула да моја сестра Ања мисли да је контролишем.
– Шта ово треба да значи, Ања? Одакле сад ово?
– Шта одакле? Шта си ме напала ту што радим прековремено?! Као да ја волим! Океј, нисмо сви као ти, госпођице Савршена! Не могу ја одсечно као ти да кажем да је моје радно време завршено, знаш?! Уосталом, ти људи зависе од мене тамо и ја не могу тек тако да одем усред … – рафално је избацивала реченице једну за другом, а ја сам само видела како јој се жиле на врату све више стежу и очи пуне сузама.
– Стани, стани. Ко те напао? Питала сам те само…
– Ниси ме САМО питала, Софија! Него си питала намерно, пред мамом и татом, да и они знају!
– Питала сам те, јер желим да резервишем карте за позориште. – говорим полако, али до ње не допире. Она и не види мене, она види сестру која покушава да је контролише као да јој је мама.
– Аха, ма јесте! Као да не знам! Цео живот идеш три корака испред мене. Немој овако, Ања. Слушај ме, Ања, то је за твоје добро.
– Па и јесам ти све говорила за твоје добро.
– Али ме никад ниси пустила да погрешим! Никад ти нисам била равна! Увек неки недостижни идеал! Као да сам најглупља на свету.
– Вас две се и даље свађате?! – пренуо нас је татин глас. – Мајка вам се потресла, ено је тамо не може да се сабере, а вас две, госпођице и даље бистрите политику! ‘Ајде лепо да покупите ове тањире и да идете да се извините! Одма’!
И нас две, скоро тридесетогодишњакиње, одрасле жене – сестре – устајемо, као по команди, као да опет имамо 13 и 10 година и не желимо да љутимо своје родитеље. Устајемо, скупљамо тањире у тишини која је све само није слика идиличног недељног поподнева. Мајка нас у кухињи игнорише и ми опет – као да смо девојчице једна са коњским репом, друга са две плетенице на потиљку – перемо и бришемо судове синхронизовано, као оне пливачице што плешу у базену.
– Хоћемо кафу? – питам прва.
– Може. – процеди мајка.
– Ја ћу да ставим. – каже Ања.
– Немој много јаку. – добаци тата.
Са четири шољице црне кафе која се пуши на столу, игра је завршена. За сада.
***
Не чекам да изађемо из лифта.
– Ања, све што сам одувек желела јесте да будемо праве сестре. Знаш? Да имаш поверења у мене.
– За тако нешто треба и ти да имаш поверења у мене и да пустиш да сама доносим одлуке.
– Али имам. Само сам ваљда хтела да те заштитим, да ти понудим неку пречицу…
– Не иде то тако. Како могу твоје пречице да послуже на мом путу? – насмешила се. – Видиш, класична родитељска грешка! – сад ме је већ задиркивала.
– Да, бре! – смејала сам се и ја.
Изашле смо из зграде. Изашле смо из игре. Кратак разговор из лифта вратио нас је нашим правим улогама.
Старија сестра.
Млађа сестра.
Онако како је одувек требало да буде.
– Да резервишем онда те позоришне карте?
– ‘Ајде ја ћу.
