Академика Владету Јеротића, на чија се предавања проваљује, називају и урбаним светогорским старцем
Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу (Фото Ж. Jовановић)
Ни 520 седишта у нишком Народном позоришту није било довољно за све оне који су желели да те вечери, 20. марта, чују предавање академика Владете Јеротића, лекара, психијатра, књижевника. У контрасту са свим оним што он говори и чему нас учи, догодила се гунгула која је настала испред установе културе у којој је гостовао. Више од 1.000 људи остало је испред позоришта незадовољно, љутито што је предавање било предвиђено само за студенте Филозофског факултета, а не за све заинтересоване како је у неким медијима објављено.
У хаосу који је настао око тога ко је добио бесплатну карту, а ко није, ко може да уђе, а ко не, на крају је интервенисала полиција. Само два дана пре ове гужве, професор Јеротић одржао је предавање „Шта човек крије?” на Технолошко-металуршком факултету у Београду. У пространи амфитеатар испуњен до последњег места доношене су додатне столице, а академика је дошло да чује и старо и младо. И то је уствари уобичајена слика на његовим предавањима годинама уназад.
Ретко који академик се може похвалити чињеницом да је полиција морала да заводи ред пред почетак његовог предавања и смирује разочарану масу. Стиче се утисак да је др Владета Јеротић и последњи академик који би се том чињеницом хвалио. Тако је то са тихим човеком у бучној земљи. Сликовитије од биографије и библиографије о „феномену Јеротић” сведочи то што су нам у тексту којим смо покушали да осветлимо разлоге његове популарности саговорници били митрополит СПЦ, професорка Економског факултета, психолог, уметник и новинар. И сви до једног само га хвале. При том, међу њима су и они који се изјашњавају као православни хришћани, али и оно који су агностици.
Тешко је дати једноставан и прецизан одговор шта то професора Јеротића чини тако омиљеним. Да ли је ствар у његовој смирености, великој ерудицији, једноставности, скромности или у нашој стално немирној души и потреби за лепом, усменом речју, топлином и непосредношћу?
Често је, и највише га по томе и знамо, говорио о религиозности, човековом сусрету са Богом – и са самим собом. Он сам, доведен у ситуацију да мора да направи избор, хоће ли остати лекар у болници „Др Драгиша Мишовић” или ће прихватити позив да на Православном богословском факултету оснује Катедру за пастирску психологију, одлучио се за ово друго. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је наследио др Јеротића на Катедри пастирске психологије, овог академика који плени описује као „урбаног светогорског старца”.
– Владета Јеротић је толико омиљен зато што је човек аутентичне хришћанске љубави. Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу. При том, он је један од ретких класичних ерудита код нас, а у исто време једноставан и свима приступачан. У временима безнађа и усамљености, он свакога теши и милује. То људи препознају. У временима дефицита истине, он се деценијама показује и потврђује као истинити, а не лажан човек. Зато он људе ослобађа и релаксира. Дај нам боже више таквих људи – рекао је митрополит Порфирије.
То што се пред Народним позориштем у Нишу тискало хиљаде људи, за професорку Економског факултета Даницу Поповић није изненађење, такав би одзив био и у Енглеској, Америци, било где на свету – уверена је она.
– Највећи број људи који долазе на његова предавања, читају његове књиге, траже, у ствари, одговоре на питања о себи. Многи од нас имају озбиљну конструктивну грешку и нисмо задовољни, али се не усуђујемо да одемо на психоанализу, а ово је добар начин да сазнамо нешто о себи. То је једна невероватна понуда квалитетних мисли, а Јеротић један фасцинантан човек невероватног памћења. Сваки пут ми нешто осветли. Нико није изашао са његовог предавања да није био паметнији него кад је ушао – каже професорка Поповић.
Она скреће пажњу на два детаља из биографије професора Јеротића: то да никада није био професор на Медицинском, већ на Богословском факултету, иако је медицину завршио и специјализирао (неуропсихијатрију и психотерапију), као и то да је члан Српске академије наука и уметности постао као – писац.
– Треба, дакле, радити оно што најбоље знаш, за шта си рођен, чак и кад су околности неповољне. А професора Јеротића су много пута прескакали. Он је пример да човек треба да истраје у ономе што воли и што најбоље зна, а признања ће стићи, чак и у земљи Србији – каже професорка Поповић.
Владета Јеротић специјализирао је психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској и био је вишедеценијски шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”. Психолог Александра Јанковић каже да је професор Јеротић први међу стручњацима споменуо у психотерапији душу и тако извео психологију из апсурдне позиције у коју је запала поставши наука без душе.
– Чак и да никада није говорио о хришћанству, својим ставом би људе заинтересовао. Такође, он је јако отворен и у односу на друге религије, говорио је и о атеистима. Професор Јеротић људе третира као бића која имају потребу за смислом и бића која су суштински религиозна. Не морате да припадате Цркви, да будете ове или оне конфесије, а да будете верујући, јер човек је у основи религиозно биће – каже Александра Јанковић.
Више од двадесет година уназад др Јеротић је гост „Породице бистрих потока”. Три-четири пута годишње борави на падинама Рудника и држи предавања, а оснивач ове еколошко-уметничке комуне Божидар Мандић описује га као драгог и радо виђеног пријатеља.
– Јеротић је у овом тренутку вероватно „најинтегралнији Србин”, интелектуалац који плени својим понашањем и говором. Између осталог зато што је његов читав животни кредо заснован на етици. Његови искази, говори, пуни су етичних усмерења и указивања на то да се може живети и у овом времену које је доста неморално – морално. Он није ни трибунал ни просветитељ, он је једноставно пример личног залагања да се може бити човечан – каже Мандић.
Од Божића 1998. године, када је урадио први интервју са њим, новинар Студија Б Александар Гајшек, аутор сада већ култне емисије „Агапе”, каже да је невероватна промена коју је доживео и на личном и на професионалном плану радећи са професором Јеротићем емисије.
– Када смо урадили први интервју за Божић, био је то први пут да се професор Јеротић појавио на телевизији и телефони су се усијали, гледаоци су желели да знају како могу да дођу до њега, купе његове књиге. Од када сам почео 2005. године да радим „Агапе”, чуо сам само један злонамерни коментар, а и због њега су ми се касније извињавали. За популарност и утицај те емисије много дугујем професору Јеротићу који је у прве две сезоне био „гост домаћин”. Ни данас када има 91 годину, нема празан дан у свом распореду и сваког дана учи десет нових страних речи – каже Гајшек.
У хаосу који је настао око тога ко је добио бесплатну карту, а ко није, ко може да уђе, а ко не, на крају је интервенисала полиција. Само два дана пре ове гужве, професор Јеротић одржао је предавање „Шта човек крије?” на Технолошко-металуршком факултету у Београду. У пространи амфитеатар испуњен до последњег места доношене су додатне столице, а академика је дошло да чује и старо и младо. И то је уствари уобичајена слика на његовим предавањима годинама уназад.
Ретко који академик се може похвалити чињеницом да је полиција морала да заводи ред пред почетак његовог предавања и смирује разочарану масу. Стиче се утисак да је др Владета Јеротић и последњи академик који би се том чињеницом хвалио. Тако је то са тихим човеком у бучној земљи. Сликовитије од биографије и библиографије о „феномену Јеротић” сведочи то што су нам у тексту којим смо покушали да осветлимо разлоге његове популарности саговорници били митрополит СПЦ, професорка Економског факултета, психолог, уметник и новинар. И сви до једног само га хвале. При том, међу њима су и они који се изјашњавају као православни хришћани, али и оно који су агностици.
Тешко је дати једноставан и прецизан одговор шта то професора Јеротића чини тако омиљеним. Да ли је ствар у његовој смирености, великој ерудицији, једноставности, скромности или у нашој стално немирној души и потреби за лепом, усменом речју, топлином и непосредношћу?
Често је, и највише га по томе и знамо, говорио о религиозности, човековом сусрету са Богом – и са самим собом. Он сам, доведен у ситуацију да мора да направи избор, хоће ли остати лекар у болници „Др Драгиша Мишовић” или ће прихватити позив да на Православном богословском факултету оснује Катедру за пастирску психологију, одлучио се за ово друго. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је наследио др Јеротића на Катедри пастирске психологије, овог академика који плени описује као „урбаног светогорског старца”.
– Владета Јеротић је толико омиљен зато што је човек аутентичне хришћанске љубави. Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу. При том, он је један од ретких класичних ерудита код нас, а у исто време једноставан и свима приступачан. У временима безнађа и усамљености, он свакога теши и милује. То људи препознају. У временима дефицита истине, он се деценијама показује и потврђује као истинити, а не лажан човек. Зато он људе ослобађа и релаксира. Дај нам боже више таквих људи – рекао је митрополит Порфирије.
То што се пред Народним позориштем у Нишу тискало хиљаде људи, за професорку Економског факултета Даницу Поповић није изненађење, такав би одзив био и у Енглеској, Америци, било где на свету – уверена је она.
– Највећи број људи који долазе на његова предавања, читају његове књиге, траже, у ствари, одговоре на питања о себи. Многи од нас имају озбиљну конструктивну грешку и нисмо задовољни, али се не усуђујемо да одемо на психоанализу, а ово је добар начин да сазнамо нешто о себи. То је једна невероватна понуда квалитетних мисли, а Јеротић један фасцинантан човек невероватног памћења. Сваки пут ми нешто осветли. Нико није изашао са његовог предавања да није био паметнији него кад је ушао – каже професорка Поповић.
Она скреће пажњу на два детаља из биографије професора Јеротића: то да никада није био професор на Медицинском, већ на Богословском факултету, иако је медицину завршио и специјализирао (неуропсихијатрију и психотерапију), као и то да је члан Српске академије наука и уметности постао као – писац.
– Треба, дакле, радити оно што најбоље знаш, за шта си рођен, чак и кад су околности неповољне. А професора Јеротића су много пута прескакали. Он је пример да човек треба да истраје у ономе што воли и што најбоље зна, а признања ће стићи, чак и у земљи Србији – каже професорка Поповић.
Владета Јеротић специјализирао је психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској и био је вишедеценијски шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”. Психолог Александра Јанковић каже да је професор Јеротић први међу стручњацима споменуо у психотерапији душу и тако извео психологију из апсурдне позиције у коју је запала поставши наука без душе.
– Чак и да никада није говорио о хришћанству, својим ставом би људе заинтересовао. Такође, он је јако отворен и у односу на друге религије, говорио је и о атеистима. Професор Јеротић људе третира као бића која имају потребу за смислом и бића која су суштински религиозна. Не морате да припадате Цркви, да будете ове или оне конфесије, а да будете верујући, јер човек је у основи религиозно биће – каже Александра Јанковић.
Више од двадесет година уназад др Јеротић је гост „Породице бистрих потока”. Три-четири пута годишње борави на падинама Рудника и држи предавања, а оснивач ове еколошко-уметничке комуне Божидар Мандић описује га као драгог и радо виђеног пријатеља.
– Јеротић је у овом тренутку вероватно „најинтегралнији Србин”, интелектуалац који плени својим понашањем и говором. Између осталог зато што је његов читав животни кредо заснован на етици. Његови искази, говори, пуни су етичних усмерења и указивања на то да се може живети и у овом времену које је доста неморално – морално. Он није ни трибунал ни просветитељ, он је једноставно пример личног залагања да се може бити човечан – каже Мандић.
Од Божића 1998. године, када је урадио први интервју са њим, новинар Студија Б Александар Гајшек, аутор сада већ култне емисије „Агапе”, каже да је невероватна промена коју је доживео и на личном и на професионалном плану радећи са професором Јеротићем емисије.
– Када смо урадили први интервју за Божић, био је то први пут да се професор Јеротић појавио на телевизији и телефони су се усијали, гледаоци су желели да знају како могу да дођу до њега, купе његове књиге. Од када сам почео 2005. године да радим „Агапе”, чуо сам само један злонамерни коментар, а и због њега су ми се касније извињавали. За популарност и утицај те емисије много дугујем професору Јеротићу који је у прве две сезоне био „гост домаћин”. Ни данас када има 91 годину, нема празан дан у свом распореду и сваког дана учи десет нових страних речи – каже Гајшек.
Јелена Чалија
Извор: www.politika.rs