Живимо у времену у којем су појмови из психотерапије масовно злоупотребљени и постали су ново моћно средство оправдавања, одрицања одговорности и перверзног извртања реалности.
Као што се појединици ослањају на хороскоп или Божју вољу да би избегли одговорност, тако су се данас многи пребацили на “магичну” употребу терапијских флоскула.
Психолошки појмови се развлаче, растежу, первертирају у недоглед:
„Моје границе“ – или, у преводу – : нећу да издржим ни најмању фрустрацију, па ћу те једноставно избрисати.
„Треба ми време за себе“ – у стварности: не пада ми на памет да се потрудим око тебе, али хајде да то назовемо бригом о себи.
„Не јављам се јер сам научио да не морам да скачем на свачији миг“ – а заправо: бежим од обавезе коју однос носи, али ћу се правити психолошки просвећеним.
У позадини стоји у мањем или већем степену изражена нарцистичка динамика: односи се доживљавају као претња грандиозном делу личности.
И ту улазе у игру познате одбране:
Пасивна агресија: „Нисам хтео да те оптерећујем порукама.“ Истина: желим да те казним тишином.
Сплиттинг (црно-бело гледање): „Он је токсичан, морала сам да га блокирам.“ Истина: не могу да поднесем нијансе – лакше ми је да си ђубре.
Рационализација: „Нисам отишла на тај рођендан јер сам научила да не смем да се преоптеретим.“ Истина: мрзело ме је, али немам храбрости да кажем баш то.
Идеализација: „Терапеут ми је рекао да поставим границе!“ Истина: терапеут никада није рекао тако поједностављену ствар, али ми треба ауторитет иза кога ћу да сакријем сопствену агресију.
Пројекција: „Он не поштује моје границе!“ Истина: ја не могу да поднесем његове, па му приписујем своју немоћ.
Пројективна идентификација: „Он је био агресиван, зато сам се повукла.“ Истина: ја сам пројектовала сопствену љутњу и понашала се тако да он заиста пукне.
Поништавање: „Сада постављам границе, радим на себи, учим да волим себе.“ Истина: јуче сам била хладна и себична, па сада ритуално бришем трагове лепим фејзбук постом о љубави према себи.
Обезвређивање: „Заправо ми је боље без њега, он је емоционално незрели авојдант и велики нарцис.“ Истина: више волим да га уништим у својој глави него да осетим бол губитка.
Иронија је да је терапијски језик створен за повезивање, за истину и љубав. А на Инстаграму и ТикТоку претворен је у оружје индивидуализма које нас заправо осиромашује за односе.
Када терапијски језик упадне у нарцистичку матрицу, он престаје да буде пут ка истини. Постаје штит за бекство од рањивости и фрустрације, а самим тим и од љубави.
Свака „граница“ која је заправо казна, свако „време за себе“ које је само избегавање, одвајају нас од људи, од заједништва и смисла и, у већој или мањој мери, воде у инкапсулираност сопствене грандиозне самодовољности.
А иза те грандиозности не стоји снага, него очај.
Аутор: Рената Сенић, психотерапеут