Аутор: Љубинка Боба Недић
У нашим шареноликим зборницама разликујемо се на разне начине. Има вечито насмејаних и вечито намргођених. Ентузијаста и вечитих гунђала. Има смешних, има и поштовања вредних. Има их као с модне писте, има и зарозаних. Богатих и сиромашних, духом и новцем. Буде и примитивних. Има опсесивних поштоваоца добре књиге, и гледалаца ријалитија. Србија у малом, рекло би се, мада не би требало да је тако, што због образовања, што због професије.
Пред штрајк подела изгледа мало другачије, мада – није да нема везе са горепоменутим категоријама. Понекад само начин манифестовања карактера буде другачији.
Овако то изгледа из мог искуства, пред почетак штрајка:
Вечити контраш – Он нема сталне ставове. Једино му је стална потреба да тера контру. Ако је већина у колективу ЗА штрајк, он ће бити ПРОТИВ, и обратно. Од аргумената најчешће користи сарказам, а ни викање му није страно.
Бакља – Он је ових дана зажарен. Очи му се жаре, глас му одјекује, драмске ефекте можете видети и у говору и у невербалној комуникацији. Иде од групе до групе колега, а обрађује их и појединачно. Он воли штрајк и радује му се. Није му толико битан разлог за штрајк, колико да се таласа, па због чега било. Много се нервира кад остали не деле његов жар борбе против система (или чега већ).
Мудрац – Мудрац је већ све видео и све доживео. Увек му све личи на прошли пут, евентуално претпрошли. Мрмља себи у дугачку седу браду, и чудом се чуди наивнима који ништа из искуства не научише. Неће минирати штрајк, али неће ни да престане с мрмљањем у браду и ситним подбадањима.
Шићарџија – Овај дежурни макијавелиста трља руке много чешће од осталих. Увек има неку шему, зна у чему да учествује, од свих прописа најбоље познаје оне који регулишу за шта се може добити додатак на плату. Пред штрајк посматра из прикрајка и калкулише да ли му се (не)учествовање може некако исплатити, па таман и на дугачком штапу. Потенцијални је штрајкбрејкер, јер је поносно поткупљив.
На кратком повоцу – Ради на одређено, у три школе. Никада ништа не одбија. Налази се у свим тимовима, и свуда му уваљују најтежи део посла, јер он не сме да одбије. Он не штрајкује. Избегава састанке на коме се о томе расправља, излази из зборнице кад се штрајк помене. Нада се да ће једном добити сталан посао, па ће и он смети у штрајк.
Полтрон – Ова гњида не пропушта састанке синдиката. О свом трошку иде на усавршавање меморије, не би ли прецизно запамтио ко је шта рекао, и онда све одрукао директору. Ако му је потребна нека освета, искриви било чије речи и пренесе их директору на начин који му одговара. Залаже се кобајаги за штрајк, да не би био ускраћен за неке инсајдерске информације. Потенцијални је штрајкбрејкер јер је гњида.
Штрајкбрејкер пре штрајка – Себе сматра бољим и паметнијим од осталих. Побија сваки разлог за штрајк, јер мисли да би неки други разлог био бољи. Побија сваки облик штрајка, јер би онај други био бољи. Мами га идеја да учествује, па да после трља нос осталима, речима „Је л’ сам вам рекао!“, али ипак не штрајкује. Он се не плаши штрајка, али се грози психологије маса.
Миш – Ово је најтужнији људски облик. Никада ни због чега није устао и рекао „Нећу!“. Никада није дигао глас, никада се није побунио. Својим уплашеним очима посматра шта се дешава, а да проговори не може. Штрајковаће ако баш сви остали буду штрајковали, да не буде једини с друге стране. Он никада није био једини ни на једној страни.
Реални песимиста – Овај тип наставника жели да штрајкује. Не само да ће штрајковати, него му није проблем ни да се потпише да је за штрајк, ни да расправља са неистомишљеницима. Проблем је што му све време стоји кнедла у грлу.
Креативац – Једва чека неку акцију у којој ће моћи да искаже своју машту. На памет му падају слогани, пароле, мајице са духовитим натписом, песмице, плакате… Силно га нервира што би неки само да штрајкују, без пропратног програма. По правилу је доброћудан, али је нестрпљив. Учествоваће у штрајку сигурно, и сваког дана ће се обраћати синдикалцу са новим идејама.
Заболе ме уво – Ово су просветни радници којих се ништа не дотиче, јер им је просвета допунски посао, за џепарац. Они већ имају неки бизнис, а у школу само свраћају. Посао отаљавају, али их директори најчешће не дирају. На колеге гледају с подсмехом. Да ли ће штрајковати? Право да вам кажем – заболе ме уво!
Постоји и велика група просветних радника, који су помало од свега поменутог, или нису ништа од поменутог. Они ће штрајковати јер им је свега доста. Осећају се понижено у овом друштву и плаше се будућности која није нимало лепа. Не баве се политиком, ни оном страначком, ни синдикалном. Баве се својим новчаником и стандардом своје породице.
Срећан нам почетак штрајка!
Текст објављен 16. 11 .2014. године
Извор: ljubinkabobanedic.blogspot.rs