Mera kažnjavanja …
Dežmekast muškarac surovog lica i zabrinutog pogleda ušao je bez kucanja. Došao je, kako je sam rekao, „da se konsultuje sa stručnjacima“: nešto se desilo s njegovim sinom-drugakom. Dečak je izgubio sećanje. „Kako je to počelo?“ – „Jednom je zaboravio svesku u školi. Kaznio sam ga.“ – „Kako ste ga kaznili?“ – „Išibao sam ga…
Zatim je sledećeg dana zaboravio torbu. Opet sam ga kaznio… Sad sve zaboravlja! Plače, kaže da ne radi namerno, obećava da neće nikad više – i sve zaboravlja!“ Posetilac je govorio veoma ljutito i s negodovanjem, kao da su za to što njegov sin zaboravlja krivi svi, uključujući i „stručnjake“
. Morali smo da objasnimo posetiocu da je sam kriv: doveo je dete do psihičkog sloma. Njegov sin, nervozan, osetljiv dečak, živi u strahu od kaiša. Nije tako strašan fizički bol: očev gnev i stalna ljutnja ostvljaju veću traumu od telesnih udaraca. Gnevni zahtev „ne zaboravljaj!“ izaziva paradoksalnu reakciju zaboravnosti zato što je ona postala duševna trauma, „bolno mesto“ u detetovoj duši i ovde stalno dolazi di prekida u ponašanju. Dete ne zaboravlja sve „za inat“ ocu, to ga preskupo košta: on ima nervni slom, bolesnu reakciju na kaznu. Ovo je težak slučaj koji zahteva psihoterapeutsku intervenciju.
…Asjina mama je veoma stroga i često je nezadovoljna kćerkom, verovatno, ne bez osnove. Devojčica je sklona lenjosti, može po ceo dan da sedi čitajući zanimljivu knjigu, ne slušajući majčinu viku dok ova na kraju ne izgubi kontrolu i ne primora je da sluša. Mama je vredna, pametna i energična žena. Ona ne može da dopusti da njena kćerka raste kao lenjivica, aljkavuša i šeprtlja. Ali, nije lako izaći s kćerkom na kraj. Svakog dana se dešava jedno isto: Asja dolazi iz škole. „Asja, skini kecelju!“ govori mama. Asja ne čuje, već se igra igračkama. Majčina vika, kazne, pretnje – ništa ne pomaže.
O čemu se radi? Zar se kćerki toliko sviđa da nervira majku, da je maltretira (tako smatra mama)? Ne, Asja je se veoma boji, drhti, smrzava se od straha kad mama viče. Pa zašto onda uporno ne ispunjava tako prost zahtev? Zato što je ova situacija za nju postala toliko bolna, vezana za tako neprijatna duševna osećanja koja ona ne može da 8 podnese, da se u njoj stvorila „psihička zaštita“: kćerkina pažnja se nehotice prebacuje, kao da izbegava neprijatnu situaciju. To je manje izražena, ali takođe bolesna, paradoksalna reakcija.
Dve godine kasnije Asja se promenila do neprepoznatljivosti: postala je vredna, organizovana devojčica: scene s presvlačenjem su već zaboravljene: to je prestalo da bude važno – u porodici se pojavilo još dvoje dece i Asja je postala prva mamina pomoćnica. Ako plače voljeni braca, ako su seki mokre benkice, nema vremena za čekanje, treba žuriti u pomoć. Bez posebnih napora s mamine strane, tačnije, zahvaljujući tome što joj više nije stalo, devojčicine bolesne reakcije su prošle, a mesto mamine pomoćnice i najstarije sestre je odigralo svoju blagotvornu ulogu. Kod mnogih se reč „kazna“ asocira sa surovošću, bezosećajnošću, osvetom. Zato neki roditelji više vole da uopšte ne kažnjavaju svoju decu i čak im ništa ne zabranjuju.
Tako su Nelini roditelji odlučili da vaspitavaju devojčicu bez kažnjavanja do tri godine. Pokazalo se da je eksperiment surov. Kuća se pretvorila u strašni pakao, a devojčica u domaćeg despota. Iza naizgled privlačne ideje vaspitavanja bez kažnjavanja često se krije iluzija da je čovek po prirodi dobar i da roditelji dajući deci potpunu slobodu izražavanja pomažu potpunu realizaciju ove prirode. Međutim, „cveće života“ od toga počinje da širi takav „miris“ da u kući više ne može da se diše. Voleći decu, ne treba idealizovati detinjstvo. Divne su njegove predivne pojave, ali nije jasno odakle potiču i surovost, i zavist, i egoizam, i mnogi drugi poroci, koji se odlikuju svojom otvorenošću i naivnošću. U svom postojećem Ja dete ni iz daleka nije anđeo. Zato dati mu slobodu samorealizacije ne znači pomagati, već ometati razvoj istinskog, duhovnog Ja; biće mu teško da se probija kroz štit egoizma, bezosećajnosti i surovosti, kojima je sklona „prirodna“ priroda, koju smo nasledili od palih praroditelja Adama i Eve; predstoji mu borba s prirodom i njenim grehovnim težnjama. U ovoj borbi detetu može da pomogne upravo kazna.
Razmislimo o značenju same reči „kazna“. Njen koren je „kaz“ – on se takođe nalazi u rečima „kazati kako“, „pokazati“. Kazniti u suštini znači dati savet, naučiti. Ali, ako se dublje pogleda značenje ove reči, njen koren „kaz“, može se videti da se ona sastoji od prefiksa „k“ i staroruske reči „az“, što znači „Ja“. Zar to ne znači da je smisao svakog učenja, savetovanja i kazne kao jedne od oblika učenja približavanje svom Ja? Ali kakvom Ja: postojećem ili duhovnom?
U navedenim primerima kazna je bila usmerena na to da postojeće Ja deteta odgovara zahtevima i očekivanjima roditelja. Međutim, oni roditelji koji teže ka duhovnom vaspitanju dece svoju strogost ispoljavaju na drugačiji način. Neko mi je pričao o jednoj pravoslavnoj porodici u kojoj ima jedanaestoro dece. U kući su posetioca zapanjili red, organizovanost i tišina: deca nisu vikala, nisu se tukla, već su se mirno igrala ili su se bavila svojim poslovima. I niko na njih nikad nije povisio glas. A kako su roditelji to postigli? Oni su se prema deci odnosili s ljubavlju i poštovanjem, svako je osećao svoju važnu i odgovornu ulogu u porodici. Ali, morale se da se koriste i kazne. Dete je znalo da će ako zakasni na ručak ostati gladno, da ako iz šetnje dođe kasnije, sledećeg dana neće otići u šetnju i tako u svemu. U takvim slučajevima nema potrebe za pridikovanjem i vikom.
Kad majka ili otac u svojoj ljutnji obruše svoj gnev na malog nestaška, oni ga ne uče, nego se „samoizražavaju“ zapljuskujući dete svojim emocijama. Mališan u najboljoj nameri može da rasturi sat, a s tačke gledišta roditelja to je tragedija, materijalna šteta. Njihova reakcija može biti burna i surova ako se u tom trenutku ne uzdrže i ne pogledaju na događaj očima deteta, malog istraživača. Bilo bi bolje mirno uzeti sat ili ono što je od njega ostalo i dati mališanu drugi predmet za istraživanje i rašrafljivanje, uz učestvovanje u njegovoj aktivnosti. Međutim, ljudi nemaju dovoljno samokontrole i strpljenja. 9 Plodovi ovakvih „reaktivnih“ kazni postaju lukavstvo, lažljivost i pretvaranje deteta. Ali, najteži su neprijateljstvo i agresivnost. Oni mogu da se iskale na igračkama, biljkama, životinjama, na vršnjacima, i pre ili kasnije – na samim roditeljima.
Većina roditelja smatra da voli svoju decu. Oni se brinu, sekiraju se zbog dece, daju im sve najbolje, odvajajući od usta. Često je dete, posebno ako je jedinac, kumir u porodici. Ali, da li je to ljubav? Možda je dete „omiljena“ svojina? Voleti dete znači staviti sebe na drugo mesto, a njega na prvo. Ne znači povlađivati mu u svemu, popuštati mu u svemu: centar pažnje treba preneti na dete. Samo uz ovakvu stalnu pažnju čovek može da nauči da razume njegove misli, osećanja i stanja. Ovo pronicanje u unutrašnji svet deteta, duboko različitog od sveta odraslih, postaje početak živog opštenja s njim kao sa osobom, kao neponovljivom invidivualnošću. Često čujemo „pljunuti otac“, „ista majka.“ Ali odjednom se u detetu zapaža nešto posebno, što je svojstveno samo njemu: to je problesak njegove neponovljive individualnosti. Sve što je nasleđeno i formirano vaspitanjem stvara postojeće Ja deteta. Ali probljesci neponovljive individualnosti govore o duhovnom Ja.
. Kažnjavanje je dobro onda kad mu pomaže da se zaustavi, da se zamisli, da se pokaje zbog rđavog postupka. A kazna, koja ne uči, u suštini nije kazna. To je samo reakcija gneva, ljutnje, negodovanja. Ona se često na glavu deteta obrušava kao lava i ono ne razume u čemu je njegova krivica: s njegove tačke gledišta u njegovom postupku nema ničeg lošeg, ono ne može da stane na tačku gledišta odraslih. Njemu se to može oprostiti, ali se ne može oprostiti roditeljima koji nisu u stanju da stanu na tačku gledišta svog deteta. Zabrane „reaktivnih“ roditelja se ne izražavaju obično gnevom i ljutnjom. Tiranija ljubavi je za dete strašnija od batina. I mnogi roditelji stalno koriste ovu vlast ljubavi radi ostvarenja svojih disciplinskih ciljeva. A ovi ciljevi su obično suprotni od interesa razvoja ličnosti deteta. Tiranija ljubavi češće potiče od majke i ugnjetavajuće deluje na aktivnost i razvoj hrabrog dečaka. Prirodna reakcija na ovo su pre svega skriveni otpor, protest i želja da se pobegne na slobodu
T.A.Florenska iz knjige „Mir tvog doma“