Od prvog trenutka kada saznamo da smo trudne, zamišljamo kakva će biti naša beba. U glavi su nam one nežne scene iz filmova kada mami, nakon napornog porođaja, dodaju najlepšu moguću bebu i onda svi zajedno plaču od sreće. Kod nas mama koje smo se porodile carskim rezom, to malo drugačije izgleda.
Još se nisam ni navikla na činjenicu da sam se porodila i da se sve to tako desilo bez mene, kad eto mog muža, sav pogubljen, bled, sa nekim nesigurnim osmehom. Kaže da je video našeg sina i pita me hoću li da pogledam njegovu sliku. Ne! Nikako! Ne želim prvi put svoje dete da vidim na slici, želim da ga vidim uživo. Ipak, znatiželja je jača, pa pitam da li je sladak. Dobijam odgovor Paaa, jeste! Kako misliš PAAA! Je l’ sladak ili nije? Pobeže moj muž na vrata, ja ostadoh sa nesigurnim Pa! Zovem brzo mamu da proverim da li moje dete ima glavu, ruke, noge, a ona kroz smeh i suze kaže da je sve u najboljem redu. Je l’ sladak? Ma naš je, najlepši je na svetu! Ma nije me smirila uopšte!
Pokušavam da shvatim da sam postala mama, ali malo mi to teže ide bez bebe u rukama. Nakon nekoliko sati pojavljuje se babica sa dve bebice u rukama, čisto da bi drama bila veća. I ne samo to, da bi napetost bila na vrhuncu, imaju i prebačenu pelenu preko glava. Kad ih je konačno otkrila, odmah sam uočila slađeg, krupnijeg dečaka, baš onakvog kao u filmu. Babica ga dade drugoj porodilji. Čekajte! Meni ostade ružnjikavi zamotuljak u kojem nisam prepoznala nijednu crtu sebe ili svog muža. To je moj sin?! Jeste li sigurni?!
A onda smo se pogledali. Gledao je on mene, videla sam ja njega. Oči su mu sijale. Pomazila sam mu kosu i divnu, mekanu kožu. Tako je nežan, tako je topao, tako živ i tako moj!
Kod kuće su s nestrpljenjem iščekivali moje utiske. Okupljeni oko telefona čuli su Sladak je.
Autor: Maja Radović