Нисам имала iPhone, ни лаптоп, ни Xbox. Играла сам жмурке, возила сам BMX… Ишла сам кући када је почињао мрак… Мама ме није звала мобилним, већ је викала ‘КУУУЋИИИИ!’ Уместо на Фејсбуку проводила сам цели дан на трави, у песку… Нисам седела у кући и играла игрице, већ сам се млатила напољу са најбољим ортаком… Нисам јурила у Need for speed, него сам се санкала у парку и ломила руке, смејала и 
долазила кући усхићена тек кад ми се прсти скроз заледе… Није било антибактеријског гела, већ смо се играли блатом и земљом… Свако јутро смо гледали Том и Џерија и Птицу тркачицу, а не неке ретардиране јапанске цртаће… Јели бисмо сладолед, бацали петарде и ноћу причали страшне приче, а не ишли наоколо са ножевима и боли се међусобно… Увече бих легла у кревет, без иједне бриге у глави. То су били дани, то је био живот…