Toliko smo opterećeni lažnim sjajem koji treba da dostignemo, da vodimo lažne živote

Pročitala sam „Spas“ Isidore Bjelice, želela sam da pročitam tu knjigu zbog neke priče na koju se ta knjiga nadovezala, inače mislim da su sve priče vezane za ono o čemu je Isidora pričala drugačije, lične, svaka nemerljivo teška za onoga kome se dešava i da ih je nemoguće prepričati. Tu jednu priču prošla sam sa svojom majkom, duboko sam bila potresena kada je Isidora pisala o tome da ne želi da umre jer želi da bude sa svojom decom. Čitala sam u autobusu i plakala, moja majka je izgovorila baš to – Nije mi žao da umrem, ne znam kako izgleda umreti, ali ne mogu da se pomirim sa tim da te više neću videti. Od tada se nadam da odnekud, iz nekog paralelnog sveta, može da me vidi. Zbog nje. Zbog njene duše. Ne znam ništa o dušama koje su otišle, niko se nije vratio da nam kaže kako je, ali želim da njena duša bude mirna ako putuje u tom nekom međuprostoru.

Uvek, kada mi se dešava nešto lepo, pomislim kako bi se ona radovala. I uvek, kada imam one teške životne trenutke, tešim moju umrlu majku ili tu njenu dušu koja je možda tu oko mene, da nije tako strašno, da se ne sekira. Ponekad samo njoj mrtvoj, bez glasa govorim koliko mi je teško. Jer ostale baš briga. Ili će me lažno tešiti, nestrpljivi da ipak ja saslušam njihovu priču, uvek težu, uvek tragičniju, uvek važniju. Kad mi je teško, jednostavno mi je teško, nema tu utehe, o čemu god da se radi, teško mi je i gotovo. Proći će. Ali u današnjem svetu nemaš prava da ti bude teško. Ako ne možeš da me saslušaš, samo to, da izbacim iz sebe onu napetost koja me muči, ne trebaš mi.
Isidora je svoj spas našla u veri i duboko veruje da je do bolesti vodila pogrešan život opterećen preživljavanjem i materijalnim.
Živeti u današnje vreme tera sve nas na preživljavanje, nerealno življenje i mahnito sticanje, koliko ko može, ponekad imam utisak – ne da bi se uživalo u stečenom, nego prosto da bi čovek bio prihvaćen, ko još voli sirotinju i bedu. Opet, ako se osvrnete, retki su oni koji imaju i koji uživaju. Ne umeju.
Toliko smo opterećeni lažnim sjajem koji treba da dostignemo, da vodimo lažne živote, postali smo neosetljivi, okrutni, nezadovoljni sobom, drugima, svime što nas okružuje.
Budimo se razmišljajući o tome šta nemamo, umesto da se budimo misleći na ono što imamo i to nam uništava živote. Ljude cenimo po onome šta imaju umesto po onome što jesu. Biramo ih po tome koliko su nam materijalno slični, umesto koliko su nam intelektualno slični, pravimo klase.
Imam mnogo više nego što nemam cipela, tašni, novca za putovanja ili izlazak.
Budim se sa mišlju kako ću uživati sa onim što imam. Prošetam Cezara, ispričamo se, nadišem se čistog vazduha, kuvam ručak, dopisujem se sa mužem, on je jedini sa kojim razmenujem u toku dana one svima besmislene poruke – šta radiš, jesi li jeo, jesi li poneo kišobran, kad dolaziš, hoćeš da te sačekam, hoćeš da se zajedno vratimo… Svaki put kada jedemo, sto postavljam kao da dočekujem goste. Legnemo uveče da zajedno odgledamo neki film. Imamo male zajedničke rituale kojih se grčevito držimo da se negde, u ovoj trci, ne bi pogubili. Jer čovek očas posla može da se izgubi u zajedničkom životu.
Juče sam neplanirano naletela na haljinu koja mi se svidela, kupila je i uletela u kuću s pitanjem – Nećeš da se ljutiš, strašno mi se svidela. Inače se ne ljuti, naravno, inače ne moram da pitam i dogovaram se, samo smo imali druge planove. Nije prigovorio, dovoljno za malu sreću.
Imam, naravno, sa njim bračne okršaje, kao i svako uostalom, posvađamo se do ćutanja, pa se pomirimo i obećamo da se više zbog gluposti nećemo svađati, pa opet sve u krug, ali od njega imam mnogo više nego što nemam.
Onda sam juče sa ćerkom tražila haljinu za nju. Bezuspešno. Ona kidala živce, ja smirivala – samo je pitanje trenutka kada ćete se sresti tvoja haljina i ti. Jele smo neke bruskete s nogu. Dovoljno za malu sreću.
Nisam jutros, dok ovo pišem, odjednom postala svesna toga da sam zadovoljna, nije me prosvetlila Isidorina knjiga, samo je bila povod da ovo napišem.
Odavno ne živim onako materijalno udobno kako sam živela ranije. Ima par godina. Sve ređe moj muž i ja izađemo na neku večeru, postalo nam je preskupo. Pre neko veče, kaže kako se baš uželeo da sednemo negde i lagano večeramo. Jesi li? Otišli smo i potrošili poslednji novac iz kuće. Da nismo, ne bih uopšte bila nezadovoljna, napravila bih večeru, čak i jelovnik.
Odavno sam naučila da ne treba da budem nezadovoljna, nesrećna, zbog onoga što ne mogu novcem da kupim.
Tim istim novcem ne bih mogla da kupim trenutke mira koje imam, svoje dete, muža s kojim sam se prvih par godina braka usklađivala žestokim raspravama, oboje smo bili u novom životu, sa milion spoljnih problema sa kojima nismo baš uvek umeli da se nosimo, čoveka koji me voli sa svim vrlinama i manama, a verujte da ja verujem da mana imam mnogo više. Ne bih mogla da kupim onaj trenutak kada smo se našli.
Vikend sam provela u Kragujevcu, moja kuma je slavila Đurđevdan. Tu za tim stolom, kada se atmosfera malo smirila, ostalno nas nekoliko prisnijih, kada su me pitali kako sam, kako mi je, pričala sam kako preživljavam i kako sam zadovoljna. Dan pre nego što sam počela da čitam Isidorinu knjigu. I dok sam pričala, osetila sam smiraj u stomaku koji vrlo često titra, samu sebe sam smirila svojom pričom.
Sutradan, u autobusu, vraćajući se za Beograd, otvorim knjigu i pročitam – Ništa u životu nije slučajno, čak ni to što vi u ovom trenutku čitate ovu knjigu.
Malo je trenutaka u mom životu koje mogu nazvati slučajnim. A opet, svaki trenutak mogu tako da nazovem. Ova knjiga mi je valjda slučajno dopala ruku, baš posle te moje priče, da bi mi potvrdila da je sve baš tako.
Ako ste slučajno pročitali ovo, samo sedite i razmislite o tome koliko više imate nego što nemate.
Dovoljno za sreću.
I tako počinjite dan, da biste bili živi, da preživljavanje ne nadvlada življenje.